fotka

Dan je zaista bio lep. Sučan. Jedva smo čekali da se oglasi zvono za kraj poslednjeg časa pa da bežimo napolje. Klasični srednjoškolci, II razred i zajednička ne-ljubav prema hemiji.

Nisam kapirala zašto toliko iritiram profesorku da čak i kad uspem da napišem sve što ona traži i to od reči do reči (živele super-prefinjene metode prepisivanja) jedva uspevam dvojku da izvučem i iskopa mi devojka neke greške koje ni lud ne bi video. Pitala sam se da li će i na poslednjem pismenom biti tako, jer je trebalo da tog dana donese rezultate. Naravno, nije me izneverila, dvojka na staklenim nožicama. Da nisam znala da će do kraja da je popravim (a Boga mi i da će ona morati da mi je popravi) još bih se i iscimala, ovako... spremila sam se za odgovaranje, mada mi je frka bila od njenog krajnje neprijateljskog i nadrndanog stava ne samo prema meni, već, reklo bi se, prema celom svetu. Neki ljudi nisu rođeni za profesore i treba im batinom isterati dnevnik iz ruke. U tom raspoloženju i razmišljanju nisam bila usamljena. Još nekih 20tak članova odeljenja (skoro uvek nas je u školi bilo oko 20tak. Bili smo odeljenje sa, možda, najvećim brojem izostanaka) je mislilo isto što i ja.

Profesorka je došla, podelila rezultate i otpočela usmeno rešetanje. Mislim da mi je iznad glave bio ogroman oblak sa raznoraznim znacima uzvika, kostruskim glavama, majmunčetom i svim onim znacima kojima se u kulturnijim stripovima obeležavaju psovke. U tom negodovanju me je prekinuo profa matematike koji je ušao i obavestio nas da je došlo do gužve na mostu i da se lagano spakujemo i pođemo (to je naglasio jedno 75 puta, mada ne znam zašto, kad ionako većina nas ne bi poslušala) kućama. Kako je on to rekao tako smo mi čuli galamu i sa železničkog mosta. Naravno, u odeljenju nastaju različite reakcije. Neke drugarice su plakale, neki su se zezali, neki su bili smireni, a neki su se junačili i govorili kako sad i oni idu na most, pa šta bude.

Pokupili smo se i krenuli iz škole svako na svoju stranu. Prekoputa zgrade me je čekala mama i tada sam ja preuzela ulogu roditelja s obzirom da je ona poveći paničar. Nikada neću zaboraviti njen unezvereni pogled i mislim da sam tada odrasla u tom smislu da ona, kao roditelj, je definitivno izgubila svaki autoritet nadamnom. Tada sam i ukapirala da je biti roditelj najteži posao na svetu, jer... posle nekih situacija možeš da ga obavljaš samo ako ti dete to dozvoli. Međutim, deca svoje roditelje neretko posmatraju kao banku i neki autoritet koji im valja rušiti. Meni je i ranije bilo gotovo nemoguće nametnuti mišljenje, posle toga... „gotovo“ je nestalo, ostalo je samo „nemoguće“.

Postoje te situacije koje te u sekundi nateraju da odrasteš. Uvek su u pitanju situacije kada je nečiji život ili telesni integritet ugrožen. Uvek je taj veliki strah koji može, ali i ne mora otvoreno da se ispolji faktor koji utiče na to da li i kakav čovek ćemo postati. Ja sam ih imalaaa... pa, imala sam ih. Popriličan broj. Rasla. Postajala zrelija, s jedne, i veće dete s druge strane sa svakom od tih situacija. Zašto? Zato što drugog izbora nemam. Posle nekih događaja - gutanja suzavca, fijukanja metkova oko glave, saznanja da ti je neko od sugrađana poginuo u sukobima, letenja kamenica, šok bombi, straha za ljude koji si negde dole južno i koje ne deli most od te mase željne da nas pobije i/ili protera sa mesta koje zovemo svojim domom – jedino ti ostaje da zaboraviš neke stvari koje misliš da znaš, jer očigledno nemaš pojma.

17. marta 2004. godine - DA SE NE ZABORAVI!!! U samo dva dana ubijeno 19 ljudi, ranjeno oko 950, prognano oko 5000; unisteno 35 crkava i manastira, 1000 kuca, 10 skola, bolnica i domova zdravlja. Etnicki ocisceno 6 gradova (ukljucujuci i Pristinu) i 9 sela... :(((

Fotografije iz sela Svinjare koje su napravili neki naši ljudi u ta dva dana su jezive. Prizor rauzuralene mase sa južne strane Ibra je bio jeziv. Videti ljude kojima kundaci prave čudne grbe na ramenima je bilo čudno. Blejati ispred zgrade mereći koliko je potrebno da se čuje sledeći hitac je tada bilo zabavno, sada... jbt, šta ti je mehanizam odbrane!!!

U ta dva dana se mnogo toga lošeg desilo. O svemu tome neću opširnije da pišem jer bi zahtevalo da dublje zađem u sopstveno sećanje i osećanja, što izbegavam.

Ipak, u medijima u svetu se u ta dva dana više govorilo o spaljenoj džamiji u Nišu. I neki naši mediji su tu priču potencirali. Zašto? Zato što im je to posao i zato što se neki pametnjaković našao da im olakša. Dan danas nisam odlučila koji su mi gadniji – ovi ultra-patriotski orijentisani ili ovi koji bi da i mi konačno priznamo tu nezavisnost, da se izljubimo, zaboravimo sva stradanja... sve. Nisam odlučila koji su mi odvratniji. Odluka je teška. Sve su to ista g...amad.

Zašto? Zato što ovde nije reč samo o delu teritorije! Jebeš teritoriju! One se gube i ponovo vraćaju! Ovde je reč o ljudima, o njihovim domovima, o nasleđu... o ljudima. Radi se o meni i o onima koje ja volim, o gradu koji, i kad ga najviše mrzim volim, najviše na svetu, jer me je oblikovao, jer je moja večna inspiracija, jer sam tamo proživela milijardu puta više nego mnogi moji vršnjaci koji danas, u Beogradu kukaju kako im je loše. Devedesetih smo suviše bili mali da bi smo ih se sećali. Bombardovanje smo nekako pregurali, ali... neko je proveo dva meseca uz let aviona, neko čitav život u komšiluku koji svakog momenta može glave da mu dođe. Čiji su argumenti jači? Radi se o ljudima.

Ovde ću se zaustaviti. Napisala sam bila još ponešto, ali... i sam prethodni tekst mi ne puni oči, pa neću da nastavljam. Razlozi? Moji su i tiči se mene. Ne dam ih.

Danas imam prava da budem u down-u zbog tih događaja i da ih se sećam. Sutra ću već navući svoj kostim, okačiti akreditaciju i biti honorable delegate od Thailand na ovogodišnjem BIMUNu, o kome ću verovatno pisati u nedelju. Ove godine ću akcenat, u svom pisanju, staviti na sam BIMUN i na rad. Prvenstveno na UNESCO i na kulturnu baštinu Jugoistočne Evrope kao faktor približavanja nacija.

Sutra neću biti u down-u, ali nikada neću zaboraviti niti jedan dan u martu, niti svoj užas od ovoga meseca. Uvek se pitam: „šta je ove godine na redu?“ Nadam se više nikad ništa loše. Enough is enough.

Decembar

Popucali su mi prsti. Ne, ne od hladnoće u ovaj prolećni dan, već od lenjosti. Misli su odavno pukle i otišle u vražju mater, gde im je, rekla bih, sasvim lepo. Ne nameravaju da se vrate. Sjajno! Nemam ni ja nameru da ih vijam po kojekakvim gudurama nesvesti.

Ne umem da pišem... više. A možda nikad nisam ni umela. Ili mi je dojadilo da se raspadam pred svima. Ne znam, tek polako prolazi još jedan shity decembar. Ne volim ga. Onako... baš ga ne volim.

13. decembra je bilo 5 godina od smrti jednog od najvažnijih ljudi u mom životu.

14. je, pak, umro drugi.

Sede glave dve porodice. Oni koji se najviše poštuju i oni kojima na životu zavidim. Jedan izveo na put šestoro, a drugu osmoro dece. Praunuke obojica dočekali i umrli lako. Čitavog života radili i nikad u depresiji bili. Nikad žalbu da čuješ. Nisu imali vremena. Znali su šta je to kad je teško i kako je kad je teško. A opet... nikad gruba reč, nikad kuknjava. Respect.

Ne, nije ovo fazon „o pokojnicima sve najbolje“. Tog „sve najbolje“ se držim samo kad govorim o bivšim frajerima, jer tako govorim o svojim izborima... a... oni su dobri. Moji izbori, hoću reći. Ostalo... šarenilo. Možda i šarena laža. Sve po malo.

15tog sam se u Voždovačkoj crkvi sita isplakala. Ja, debil nad debilima! Od sebe same me je bilo sramota. Plačem tu kao neka... jebote!!! Mislila sam da sam zaboravila kako to ide! Koji i kakav je proces isticanja suza. No, izgleda da je to trajnije od vožnje bajsa. Kako se vozi bicikla možda i možeš da zaboraviš, ovoooo... teško. Kad tad te stigne. Stići će me opet, za nekih godinu dana. Ako... valja se.

A prethodnih 10tak dana... red, rad i tišina... tišina barem kad su ljudi u pitanju. Samo muzika je tu. Ona leči. I jedan dobar rege parti pre tri-četiri dana. Ne, nije to licemerje jer bi, kao, trebalo da sam u žalosti, a čilujem na regejani. Nije, jer bi mi prijalo da mene neko na taj način ožali – da nastavi da živi, a ne samo da preživljava. Jednostavno, treba da živi, da slavi život.

Posle te žurke sam rekla da meni doček Nove ni ne treba. Ja sam svoj već imala i bilo mi je lepo. Novaka ću da provedem u domu svome i pošteno ću da iskuliram svu tu euforiju, jer mi već godinama ide na ganglije. Nervira me što se podrazumeva da u ovom periodu moraš da budeš euforičan ili euforično depresivam.

E neću! Odbijam! Odbijam da me klasifikuju, smeštaju, dele... šta je to kog vraga? Zar je bitno? Nije. Dan kao i svaki drugi. Uostalom, svake jbne godine, ljudi čekaju taj prvi januar da promene nešto, a onda dođe taj prvi, pa odlože do rođendana, osim ako se rođus ne poklapa, kad automatski prelaze na sledeću fazu, a to je od nekog novog prvog ili od ponedeljka ili od sutra. Živela prokrastinacija! Živelo sutra koje je najzauzetiji dan!!! Vreme li mu njegovo...

Ne, neću se pokoriti i prikloniti euforiji. Ni pozitivi ni negativi. Dani su takvi kakvi jesu, ali mi je lepo zbog ljudi koji se nečemu raduju i nečemu se nadaju, a nije mi lepo zbog onih koji su izgubili svaki smisao. Loše je to. Ovim prvima će već kroz koji dan elan da ode na Karibe da se brčka, a ovim drugima... pa depra nikad nikome dobro nije donela. Zato su mi najdraži realisti.

Jeste, Nova je, sve je to lepo i krasno, ako je stara bila dobra pićemo u to ime i nadati se da će ova „mlada“ da bude još bolja, a ako je baba bila loša pićemo u čast qrvinog odlaska.

Ja? Ako se i dogodi da pijem, ispraćaću qrvu. Bila je šućmurasta. Dovoljno dobra da je ne zaboravim, dovoljno loša da želim da je ćušnem negde gde ni ona sama sebe neće moći da nađe. U sledećoj ću sama sa sobom da se snađem.

Vi? Pa Vama neka je sa srećom. Neka Vas prate muzika, vino, dobre vibracije, umetnost, pozitivni ljudi, neka Vam muze uvek budu naklonjene, a svi poslovi dobri... kapirajte se međusobno taman onoliko koliko treba, mirite se i svađajte koliko je nužno... živite neku svoju harmoniju, neku svoju priču. Pišite je sami ili sa nekim, ali je pišite... ili pevajte pesmu ako Vam je ona draža. Konačno i najvažnije, želim da Vam sve ide od ruke, srca i duše osim mržnje.

Tako... srećni Vam svi prošli i budući praznici! Srećna Vam oba Božića i obe Nove! Srećan vam svaki ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota i svaka nedelja. Svaki dan! Uživajte i ostajte mi zdravo! Verovatno se čitamo i u desetki.

(Arsen Dedić-Čistim svoj život)

 

Objavla Nettle dana: 26. decembar 2009 21:43:24 | 9 komentara

'Des, stari druze. Drz' se, the show must go on... :** Veliki pozdrav!!

Dodade celestial dana:26. decembar 2009 21:56:46

ehej, saborče... evo, pokušavam da se vratim u formu. Zarđalo se.
ma sve ti je to stalo u stih "inside my heart is breaking, my make up maybe flaking, but my smile still stays on" :o) Vo vjek i vjekov. :D
Salut!

Dodade Nettle dana:26. decembar 2009 22:29:07

ej ti, možda je preterano, ali kad sam video taj osvežavajući koprivnjak, pomislio sam: "dobro je, živa je", a vidim da ti to razumeš i shvataš na pravi način. živeli!

Dodade Djole the Faca dana:27. decembar 2009 3:08:28

Nemash pojma koliko me je obradovalo sto sam napokon uspela da otvorim tvoj blog. Planirala sam ako ne uspem za dva da napravim potragu za tobom te da pokujem ljude pitajuci "gde mi je nestala Kopriva?". Elem, ta nova godina, to jedno veche, jedna ponoc, je po meni izgovor za ljude koji su slabi da josh jednom daju sebi obecanja koja nemaju niti snage niti namere da ispune. Ja tei zelim da ostanesh takva kakva jesi, posebna, da ti nova godina tj radost i sreca budu onda kada ti to osetish,ne kada ti kalendar diktira, da te uvek prati kroz zivot neka prelepa music of your soul, da se nikad ne dash dusmanima, da te nikada ne rane dovoljno da te promene!

Shto se tiche pisanja, nemoj da te sanjam da kazesh da ne umesh. Mozda se osecash kao da se radi o raspadanju kroz pixele,ali ne lazes. Svoja si, raspadnuta i cela, raspevana i uplakana. Much love i nemoj opet da mi nestanesh!

Oloriel

Dodade Oloriel dana:27. decembar 2009 10:09:02

Heeej, bre, Sweet South Sister. Pa gde si!

Ovu bi hteo da zaboravim, ali i sledeća već najavljuje restrikcije sreće. (sad psujem). Možda će Novogodišnji Beograd da promeni nešto makar nekoliko dana. Nego, slušah malopre Fredi Merkjurija: "I 'll face it with the grin, I 'm never givin' in..."

E a sad vieoh da tu pesmu već imaš gore u komentaru. Šta da radim, meni malo-malo, pa Queen, a ova posebno.

Nek je tebi srećno sve u narednoj. Zdravlja prvo, a ostalo poželi sama, a ja ću samo potvrdno da klimnem glavom - neka bude!

Dodade Sizif dana:27. decembar 2009 15:58:37

Lepo te je videti opet medju aktivnim blogovima. Kvalitetnog stiva nikad na odmet. Da te citamo i u narednoj godini. Sve neka ti bude po zelji i volji.:)

Dodade Lanna dana:27. decembar 2009 16:16:34

@Doje, osvezavajutji koprivanjak? :D Like!
Ma ziva sam samo mi je trebao time out. :o)
@Oli, a joooooj!!! Eve me, tu sam. Ziva sam i nameravam da pishem, chim se snadjem sa vremenom. Veruj, spavam po 5-6 sati, max i opet nemam vremena ni za shta. Haos!
Hvala na lepim zeljama. Potruditju se da ostane i bude upravo tako kako kazesh.
@Sizife, ma bre... bitje to okay, uhvatitjemo babe za rogove i takoooo... imam samo jednu odluku za 2010. godinu i nameravam chvrsto da je se drzim - nemam nameru da ishta i ikoga, sebe ponajmanje, shvatam ozbiljno. To je jedan od najboljih saveta koje sam dobila i kad god ga primenjujem stvari su dobre, ma koliko srnje bile.
Aje, chashe u vis i josh jednom tjemo se slagati da tje biti bolje. Ko zna? Mozda nas istina pozitivno iznenadi. :D
@Lanna, hvala, hvala. Lepo je biti opet medju aktivnim blogovima. Lepo je i chitati blogove opet. Svako dobro i tebi.

Dodade Nettle dana:27. decembar 2009 18:53:16

ma, Nova, josh jedan dan, lepo kazesh, svi neshto okrecu drugi list, a sutra sve isto, prvo sebi kazi:"okrecem drugi list", i istog trenutka pokushash ako nishta drugo da uradish to, mada, taki smo kakvi smo, dal da se menjamo, ako smo sebi dobri kakvi smo, shto bi?
ma najbolje je da za Novu, izadjesh na tvoju terasu, mozda vodka u ruci(ne preporuchujem!!!) gledash u narod kako pravi budalu od sebe, nasmejesh se malo, sutra ce se opet sunce roditi na sitoku, sve je isto, i mi, samo dodajemo josh jedan broj na kalendaru, vreme leti...

shto se tiche plakanja, treba to izbaciti iz sebe, ne chuvaj u sebi, nije zdravo, znam odlichno...

shto se tiche mrtvih, svako ima svoj nachin da se izbori sa time, ja sam izgubio 3/4 grandparents i nisam plakao, a nisam hteo da foliram, ne kazem da me nije bolelo, jeste, mnogo, ali sam zaplakao kad sam video majku kako plache nad kovchegom oca i majke, to me je vishe bolelo, znao sam da moram da budem jak zbog nje, da joj budem podrshkao kao ona meni celog zivota...a plakao sam zbog raznih gluposti, chudni smo mi ljudi...

ja se raspisao...
ali, i vratio sam se :)

Dodade Ikarus dana:27. decembar 2009 23:14:55

mmmmmm... teraCa!!! Može! Neće voDka, ali vino - belo ili kupinovo i ajpod... uf... milina, mir i tišina. Dobra ideja. Hvala.
Menjanje? Ja se uvek menjam u nekim stvarima. Ovamo mi je dosadno. :D Ostali... nem pojma...
Plakanje? Ne mogu to nikako! E, ali stvarno ne mogu. Nije da neću - hoću ja, ali eto... ne umem, osim kad sam besna preko svake mere. Onako kako sam bila besna kad sam i poslednji put plakala.
Ako si se raspisao i ako si se vratio. Dobro je videti te opet. Nadam se da nećeš više ići.
Čitamo se!!! :o)

Dodade Nettle dana:28. decembar 2009 0:28:16

uto - 08.09.2009

...

Ponekad fali. Fali više nego život, kako pesma kaže. Tada ćutim. Puštam da nostalgiji prođe vreme i vraćam se svakodnevnici.
Pretvorih se u robota. Već mesecima isto.
Buđenje, teranje oblaka sa čela, osmeh novom danu i čekanje.
Više ne znam ni šta toliko očekujem.
Obično da dan prođe. I prolaze, uvek na isti način — Net, čitanje, TV, učenje… how cool is that? Ironiju je suvišno naglašavati.
I da bar nešto krene! Ali, ne! Sve stoji. Stojim i ja negde, zaglavljena, i ma koliko se trudila da se pokrenem ne uspevam.
Stagniram jurcajući okolo kao muva bez glave.
Ponekad se osećam kao da sam cirkusant na trapezu koji gubi oslonac. On ne shvata šta se dešava, publici staje dah, on pada i… u najboljem slučaju tu je paraliza, u najgorem… pre nego i postane svestan bilo čega. Jedino, ne osećam udarac o tlo, još uvek se krećem. Padam. Lagano. Brzinom svetlosti. Sporije ne može.
Izvodim piruete, zavaravam život za male pare. Obično od naplati meni. Šta ću kad je bolja qrva?
Uzme mi svu veru, sve želje, snove, ambicije… sve.
Ostavi mi samo podočnjake u ogledalu, 6 sati mrtvog sna i borbu sa sobom.
Imperare sibi maximum imperium est.
Slabo… slabo to meni ide. Loš sam vladar, još gori sluga.
Na kraju, nisam ni umetnik na trapezu, već klovn koji svakog dana stavlja svoju šminku i pokušava da nasmeje druge. Njega nema ko da nasmeje.
Idemoooo… predstava može da počne. Navukoh svoju masku i odigrah ulogu majstorski. Na kraju nisam bila sigurna da li sam prevarila njih ili uporno varam sebe.
Istina je samo — stalo mi je. I to se zna.

(Azra-Kao i jučer)

Objavla Nettle dana: 8. septembar 2009 0:18:26 | 5 komentara

ne mogu ti opisati koliko sam se pronašla u ovom tekstu.

Dodade s dana:8. septembar 2009 1:22:47

au... e to ne valja. Beži iz ovoga teksta. Ja to već neko vreme pokušavam.

Dodade Nettle dana:8. septembar 2009 11:37:42

... kada spavam zaklanjam lice...

Dodade yzse dana:8. septembar 2009 14:40:45

stalo ti je i imaš 6 sati mrtvog sna.
nije utešno. ali ni ne očekujemo da tako bude. bolje borba nego uteha.
a mislim da si borac :)

Dodade bloom dana:8. septembar 2009 18:56:41

@yzse, Azra?
@bloom, dobro misliš. A i borba je bolja. Šta ću kad sam adrenalin džanki? :o)

Dodade Nettle dana:9. septembar 2009 14:15:05

pet - 31.07.2009

...

 

Rekoše mi „kad nemaš o čemu da pišeš uvek ti ostaje mogućnost da pišeš o pisanju. Baš kao što ljudima koji vole da pričaju, a iscrpe sve teme, uvek ostaje priča o priči.“

Iako je sve rečeno sasvim jasno odmahnuh rukom u fazonu „ne znam šta si hteo da kažeš, ali sasvim sigurno si u pravu.“ A sad evo, počinje pisanje o pisanju i još koječemu, jer nikada ne ostajem na jednoj temi. Nemirna mi je misao za takvo što.

Neću da lažem, jedan tekst me je dotakao i podstakao da sama sa sobom preispitam kako to da sam nekada više, bez imalo lažne skromnosti dobro pisala i često napisano objavljivala, dok sada vlada stagnacija na svim poljima. Kad me pitaju obično upotrebim neki izgovor koji se tiče previše obaveza, nemanja vremena, nedostatka tema... ma lažem kao pas! Sve to ne smeta kad poželim da bacim koje slovo na papir ili ekran. Često upravo ta gužva deluje podsticajno i tada bolje vidim svet oko sebe, oštrije zapažam i definitivno jasnije opisujem događaje. Uspem i emociju da provučem kroz svaku rečenicu, a meni je emocija bitna. Najčešće mi je jedino ona važna, jer džaba savršen stil i još bolja priča ako mogu samo sa te tehničke strane da se složim sa nekim, ako ne dotakne onu žicu koja čini da mi izjutra ipak ne bude mrsko da ustanem, čak i ako sam više nego svesna da će dan biti najobičnije... ma znate već.

(Obećala sam da neću više da psujem. Opet sam slagala. Psujem i dalje i nastaviću to da radim. Barem u pisanju i kad sam revoltirana. Ionako mi je jedan profesor rekao „ma bolje da psuješ nego da biješ“)

Kod kuće sam, u Mitrovici. Dani prolaze začuđujuće brzo, čak i onda kada svi zapale negde van grada, a ja ostanem sa svojim novinama, knjigama, muzikom... sa sobom u svoja četiri zida. Nikad mi vreme kod kuće nije ovako brzo promicalo. Mesec i po ode, a ja jedva da sam to primetila. No, dobro, bejah zauzeta. Valjalo mi se sastaviti, srediti misli, katalogizirati sve i odvojiti žito od kukolja.Uspela sam. Čitanje je znatno pomoglo. Pisanje nije.

Ne pišem više ni za sebe ni zbog sebe. Poneki unos u dnevnik, plan za taj dan, analiza emocija kad me baš obuzmu... neki interni anger management. Pesme, priče, komentari zbivanja u bližoj i daljoj okolini... daleko bilo! Pronađoh sebe kako stojim nemoćna pred rečima i mogućnošću da sve to opišem.

Zašto?

Zato što svaka priča, svaka pesma, svaki tekst traži svog čitaoca. Neću da mlatim kako na blogu pišem samo zbog sebe. Da je tako mojim rečima bi sasvim udobno bilo na stranicama neke od brojnih svesaka, agendi, blokčića, na nekoj od brojnih salveta, pa čak i na jednoj majici gde se moje reči druže sa fenomenalnim muškim parfemom (kad parfem izvetri zamoliću onoga na koga miriše da doda svetu još malo svojih aroma, jer meni to treba. Istina je da me je razbio, ali je istina i da sam se sastavila, a Boga mi i da sam kompletnija nego pre. Zrelija, jača, odlučnija, više svoja. Jbga, nama jednostavno nije bilo suđeno, ali... družićemo se. U svakom smislu i bez obaveza.). Da, sve bi ostalo pohranjeno na tim ostacima lucidnih trenutaka, ne bi ni pomišljalo da se sretne sa stvarnošću. Međutim, nije tako.

Priznajem, isprava je pisanje bilo o sebi, zbog sebe, za sebe... sebi! Tada je predstavljalo i pružalo zadovoljstvo. Onda su knjiške vaši počele da se uvlače u tastaturu i rade svoj posao najbolje što mogu. Počela sam da vodim računa o drugima, o onome što se očekuje od mene, o tome da li se išta očekuje i, najvažnije, šta je to što JA očekujem. Greška, veeeelika greška. Tog trenutka sam se pozdravila sa zadovoljstvom.

Nema zadovoljstva u vođenju bloga ako ljudi počnu da te previše identifikuju... ne, ako ti počneš previše da se identifikuješ sa istim. Nema, jer onda ne može da osvane tekst u prvom licu, a da svi ne pomisle da si baš ti akter te priče i to vrlo brzo počinje da blokira.

Ne umem da pišem u trećem licu. Eto, ne znam! I ne želim da naučim! U stvari, lažem, umem i to, ali neću. Draže mi je ovako. Valjda je to ostalo kao deformacija iz dramske sekcije gde sam naučila kako da se stavim u tuđu fotelju i osetim sve ono što moj lik treba da oseća, da budem taj lik, a sebe negde izbrišem, bacim u ćošak na koji minut, sat, dan... na neko vreme. Lepo mi je bivalo tako, volela sam te transformacije – dobro dete, kurva, džanki, štreber, keva, lik iz bajke... sve!!! Svaki taj lik je dobijao nešto moje i svaki mi je davao nešto od sebe. Valja zato danas umem da se suočim sa optužbom „ti si bipolarna ličnost“ sa filozofskim mirom i odgovorim „aha, imaš nešto protiv?“ Naravno da niko nema. Ućute.

Ućutim i ja, jer me povredi ta konstatacija. Makar na trenutak. No, ponekad je upravo taj jedan trenutak i više nego dovoljan da zacrni ili osvetli hiljadu dana.

Nisam sujeverna. Zaista nisam. Ipak, pretim da postanem. Neko mi je rekao neke stvari koje nipošto niko sem mene ne može da zna. Kome sam ja pričala o lavirintu? Nikome. To je još jedan san i još jedan potencijalni screenplay za horor filmove. Još jedan košmar. Moj. A onda, ispred mene je stajala osoba koja me je čitala. Čitala me je, bre! Eeeeeeej!!! Čitala.

Ćutala sam i smešila se, ne odajući nijednom grimasom šta osećam. Ni ruke me nisu odavale, ni noga koja, kad se uzvrpolim, frenetično ide gore dole, ni pogled nije šarao. Ništa. Brojni treninzi samokontrole su ovoga leta počeli da daju rezultate. Emocije koje su i ranije bile teško čitljive se sada čitaju još teže.

Opet sam počela da se udaljavam, ali sada zato što ja to želim i sada u suprotnom pravcu, ne više ka središtu svoga sna, već izvan njega, dalje od onoga što mi budi i povećava anksioznost, a bliže sebi.

Ljudi su počeli da me umaraju.

Martore nervira politika i plate.

Brojne devojke još uvek nisu prerasle kompleks ružnog pačeta i ne možeš ih naterati na fotku fore radi, jer (zaboga!) „vidi mi podočnjake, vidi mi kosu, nisam se obukla...“ Puši qrac, bre! Poenta fotografije nije da se zabeleži da ti u datom momentu izgledaš dobro ili loše, već da se zabeleži sam momenat. Jbe se meni za to kakva mi je kosa i podočnjaci i... važan je taj trenutak, važno je imati uspomenu na jednu noć ili dan, sat... proveden sa ljudima do kojih ti je stalo i sa kojima ti je lepo. Važno je to. Ili bi barem trebalo tako da bude.

Brojni momci još uvek imaju problema sa time ko su i šta su i traže ti, često, da im vratiš m*da nazad. Ha! Evo, izvoli, ljubavi, meni je ionako dojadilo da večno budem veće muško.

Klinci su naročito iritantni.

Viđam petnaestogodišnjakinje u po bela dana sa toliko šminke da ne pristaju ni nekom znatno starijem licu u novogodišnjoj noći. Čujem tračeve (pardon, priče, jer je to istina) o jednoj devojčici koja je se udaje jer je zakevila at the age of 17 i drugoj koja mora da bude pod nadzrom lekara jer je zakevila u VI osnovne. Pisam se – ko je ovde lud? I šta prave ta deca od svog života? Imaju li mozga i upotrebljavaju li ga uopšte?

Onda nalete dečačići. Evo, baš sinoć smo kulirale u školskom, imale smo rođendan i lepo je posle večere iskulirati napolju (naročito ako se zna da su svi kafići i više nego pukli i da nam je muka od gledanja istih faca, svakog dana), a u „komšiluku“ su bili neki dečaci od 15-16, eventualno 17 godinica. Setih se svojih 17 god. i izgelda mi kao da je juče bilo. Stvari se nisu značajno promenile. Ni u njihovom ponašanju ni u mom mišljenju. Uvek imaš dobru decu, onu koja imaju inteligentne fore i sa kojima je cool to be around. Uglavnom su takvi. Međutim uvek se nađe i poneki kompleksaš koji na svaki mogući način pokušava da privuče pažnju. Obično bira pogrešne načine.

Vidiš, tom klincu su sve žene qrve. Ne znam na osnovu čega je to zaključio, jer bih smela da se kladim da još ni ne drka kako valja, a kamoli jbe nešto, ali... klinac priča sa takvom sigurnošću kao da ga je razočarala žena sa kojom je imao petoro dece i kojoj bi dao oba bubrega i pet litre krvi(minimum!!!). Klinac, u stvari, na taj način ne govori o tim devojčicama, devojkama, ženama... Priča o sebi. On možda misli da je sa tim stavom faca, da je zanimljiv, da je Neko. Možda ga neko dovoljno glup i doživljava na taj način. Ipak, svako ko bi zastao da razmisli video bi pred sobom usamljenog, nesigurnog dečaka koji ne zna gde mu je mesto u ovom svetu i pokušava nekako da se probije, pokušava da pokaže da je jak. Jbga, malac, nisi ti to.

Slušala sam ih sinoć negde u pauzama naših, ženskih, zajebancija. Kad bi se klinje pravile pametne i kao dobacile nešto, nasmejala bih se. Neka ih, proći će ih za koju godinu. Nas je već davno sve to prošlo. Ipak, na momente bi mi dolazilo da im odgovorim, onako kako samo ja, Hodajući Sakrazam (kako su me drugarke prozvale) umem. Htedoh da kažem (ne ovim rečima, ovo je blago, lišeno svakog otrova. Takođe je i duže od rečenice koja je meni bila na pameti. Ovo je samo prevod.) „o, dete, ne sviraj qrcu, Boga ti! Šta se koji moj praviš da znaš sve?! Šta?! Sve žene su qrve? Jesu i jel im možeš nešto? Jesu, qrve su, a ti bi ipak rado umro samo da te neka od tih qrvi voli i da bude tu kraj tebe, da imaš utisak da si važan. E pa... nisi, pomiri se s tim.“

Sinoć je ovo stalo u dve rečenice koje sam rekla sebi u zube, popila svoje vino, podigla cenjenu mi pozadinu i krenula kući. Kontam ja taj period, hormone i misao da je ceo svet pred tobom. Kapiram tu iluziju i ne bih da je rušim. Sam će to da uradi. Dovoljno je kurčevit i dovoljno glup, a uostalom, on i nije moja briga.

Uh, odužih. Red je da pisanje privodim kraju. Počeh o jednom završih na petnaestom, ali sve to, barem meni, ima smisla. Ne pišem, jer više ne osećam ili ne osećam dovoljno snažno ništa pod kapom nebeskom da bih poželela to da opišem. Sve je samo... umarajuće.

(Gentleman-Tranquility)

Objavla Nettle dana: 31. jul 2009 18:20:49 | 2 komentara

Neću ja ovo da ti komentarišem, mada čini mi se čini da znaš šta ja mislim. Grmi i seva, piši nešto.

Dodade Djole the Faca dana:31. jul 2009 19:32:14

Da, mislim da znam.
A ovde niti grmi niti seva, al se zato pucalo večeraaaaaaas... a ja mislila da smo sve oružje odavno zakopali.
Pisaću jednog lepog ili ružnog dana. Ček' da prestane da me mrzi. Do tad ću samo da čitam. :o)

Dodade Nettle dana:2. avgust 2009 0:10:03

čet - 02.07.2009

...

 

Pričao mi je o ljubavi.

On, moja misao, moja želja... Meni, trubaduru noći, gospodaru svih maski, laži i smicalica.

I lagao... slatko, medeno. Lagao mojim rečima, krio se iza mojih maski, pokušavao da mi podvali služeći se mojim podvalama.

Svaka čast. Svaka čast.

Očekivao je da poverujem, skinem krinku i otopim led.

Uzalud.

-Sorry, dečače, ali u meni se toliko nakupio jed da je jedini logičan sled stvari da neko od nas dvoje iz ove priče zapali.

Ipak, i dalje je očekivao poverenje, osluškivao moje damare i pokušavao da na mojim kukovima svira bluz.

Avaj, neuspešno!

Bluz se voli, bluz se razume. On to nikada nije mogao, nikad uspevao, nikad naučio... niti će.

Zato mu ni da me natera da spustim gard nije uspevalo.

- Kako bi htela da te volim?

- Lepo. Strpljivo. Grešno. Nonšalantno, a opet predano. Onako kako bluzer voli svoju gitaru, svoj džin i cigaretu u uglu usana. Kao ljubav, taj meki zvuk i težinu noći izraženu kroz muziku, kao melasu u koju sam se zbog tebe pretvorila, ljubavi... možeš li to?

- Pokušaću.

I jeste, zaista jeste pokušao. Bezuspešno. Bluz ga je umorio, od gitare je tražio tvrđi, prljaviji zvuk, džinu pretpostavio pivo, ljubav kao noć tešku odbacio radi lepote izvesnosti i nahranjene sujete, a melasu sprao žaleći se da je preteška, prekomplikovana... previše Ja.

Mislim da je želeo da me menja, u nešto bliže sebi i svojim prethodnim ljubavima oblikuje. Mislim da je želeo da stvori neku drugu - neku manje tešku, manje sebi okrenutu, manje hladnu, manje komplikovanu, manje zahtevnu, manje protivrečnu... neku drugu, bilo koju... iako bi me tako ubio. Za smrt jednog paradoksa on nije mario.

No, nije uspeo.

Na kraju, njemu je ostala cigareta u uglu usana i jendostavnost drugih devojaka. Meni... meni je ostala neizvesnost mojih mesečarenja, moje pisanje, ludilo pod šiškama i mastilo na prstima. Ostala mi je ljubav kao muzika. I bluz koji on nikada nije razumeo.

 

I done ran into my baby
And finlly found my old blue jean.
I done ran into my baby
And finlly found my old blue jean.
Well, I could tell that they was mine
From the oil and the gasoline.

If I ever get back my blue jean,
Lord, how happy could one man be.
If I ever get back my blue jean,
Lord, how happy could one man be.
cause if I get back those blue jean
You know, my baby be bringin em home to me.

(ZZ Top – Blue Jeans Blues)

Objavla Nettle dana: 2. jul 2009 1:30:23 | 12 komentara

zasto se mora razumeti, da bi se moglo voleti?

Dodade bloom dana:2. jul 2009 8:51:43

Bitno je da ti "Still got the blues for you....".

Nezgodno je kad se čovek navuče na note koje podrazumevaju patetiku, zaboravi kako je biti srećan i smao neko savršen može da ga trgne natrag. Ovaj tvoj dečkić očigledno nije bio taj.

Pozdrav od jedne jazzerske duše!!!

Dodade TomSojer dana:2. jul 2009 9:38:53

@bloom, hm... pa verovatno zato shto voljenje podrazumeva ostajanje bez gushenja, prihvatanje... voljenje, razumevanje. Znash ono kad tishina govori vishe nego cela "Britanika"? E zato je potrebno razumevanje. Barem meni. :o)
@Jazzeru, da, bitno je da ja i dalje imam bluz.
To o sretji... hm... nem' pojma, ja sam konstantno shiny happy people, ali me puknu ove note u sitne sate, pukne me nostalgija i moj mrak i nastane haos. Hodajutji paradoks. Ili crno ili belo. Nema sredine.
A prava osoba? Ne usudjujem se da se nadam da tako neshto postoji.
Anyway, vazan je bluz. :o)

Dodade Nettle dana:2. jul 2009 10:06:27

Ja sam oduvek mislio da su ZZ Top metalci. Sad si mi poremetila asocijaciju :) Dobra prca, prva ruka?

Dodade Celestial dana:2. jul 2009 12:31:44

svima je potrebno razumevanje, nisam na to mislila..ja volim i ono sto ne razumem, ali to je bas to sto govoris,ta jednostavnost koja fali..mozda sve ovo ne bi napisala ali neki dan, rekla sam nekom- ja tebe nista ne razumem! a on meni - vaznije je da me volis :) tako da i ako te ne razume.. :)

Dodade bloom dana:2. jul 2009 13:31:22

@Celestial, vala koliko ja znam ubrajaju se u rock, hard rock, blues rock... a ova pesma je chisti blues. :o) Prva ruka. Jedna od retkih da je bash, bash prva ruka.
@bloom, ako i ne razume - voli? Ne, ne, ne... ovoga puta ne. Jbga... idemo daljeeee. :D U nove radne i ljubavne pobede. :o)

Dodade Nettle dana:2. jul 2009 14:18:21

E, ovakva si ona prava! Ovo je tema u kojoj si carica! Šta kaže momak: džinu pretpostavio pivo? Površnost pretpostavio dubini? Nije on za tebe.

I tako ti bluz kroz tekst, ali kad ga zakova sa Blue Jean Blues, konačno sam se razbio! Odlično, Devjko sa Juga.

Dodade Sizif dana:2. jul 2009 17:53:18

heh... Sizife, shta da ti kazem? Ko o chemu baba o ushtipcima, a ja o ljubavi, muzici i alkoholu. :o)

Dodade Nettle dana:2. jul 2009 19:35:07

bar ste se razumeli u tome da se ne razumete...i to je neshto...nekad je bolje prekinuti nego nastavljati ono shto nije pravo...razumemo se, zar ne? :)
ksks

Dodade dabarce dana:3. jul 2009 0:45:59

Ponekad dok te čitam, kao da slušam moju ljubimicu.
Toliko ste slične u nekim pogledima.
Ne, nikako ne daj da te bilo ko menja, posebno ne na taj način.
Dobro jutro! :o)

Dodade kojak dana:3. jul 2009 8:53:04

@dabarche, barem to. Razumemo se. :o)
@kojak, mozda je to generacijski. :o) Ne dam da me menjaju. To ne dam.
Dobro jutro, dobar dan! ;o)

Dodade Nettle dana:3. jul 2009 14:54:31

"I bluz koji on nikada nije razumeo."


Milina.

Dodade Morticia dana:4. jul 2009 15:35:49

ned - 14.06.2009

Tiski cvet

 

Priroda ume kao i veliki pesnik da najmanjim sredstvima ostvari najveće efekte. Tu su sunce, drveće, cveće, voda i ljubav. Ukoliko nema ovog poslednjeg, onda će, naravno, i celina izgledati loše, i sunce će tada imati toliko i toliko milja u prečniku, a drveće će biti pogodno za loženje i cveće će se klasifikovati prema prašnicima, a voda će biti mokra.

Hajne

 

            Govoreći o prirodi i ljubavi, usudiću se da primetim da svako ko je juče bio u Kanjiži, tačnije na Tisi, je mogao da bude svedok ljubavi jednog grada prema jednoj reci i jednoj retkoj, zaštićenoj, vrsti. Ne znam mnogo o Vojvodini (shame on me), još manje znam o Tisi, a ponajmanje o insektima. Ipak, umem da, kad čujem priču (na žalost, ovu prič nisam ni doživela ni proživela), istu i osetim i pokušam koliko toliko lepo da je ispričam. Nadam se da će mi i ovoga puta poći za rukom, a Vi praštajte ako negde zabrljam i budite slobodni da me ispravite.

            No, da se manem digresije i "pređem na stvar", štono kažu ljudi.

            Na prvu loptu, meni se Tiski cvet uopšte nije svideo. Prilično ružan insekt, mislila sam. Međutim, gledala sam ga još 30tak sekundi, pa još 30tak, pa još... i konačno dođosmo do toga da sam sada potpuno fascinirana njima. Postala sam njihov veliki fan, a oni su meni postali prelepi. Divna, divna krhka bića koji celu svoju svrhu iscrpe za jedan dan. Toliko im je dovoljno. Tragedija? Komedija? Čudo prirode? Čudo Božje? Ljubav? Nešto stoto? Ne znam, ali ću se usuditi da kažem da to nije tragedija, jer je čovek, po mom mišljenju, najtragičnije biće. Nekima ni 60 godina nije dovoljno da shvate koja im je to svrha u svetu i zašto smo tu. Neki se ni za to vreme ne ostvare, a ovom divnom insektu je dovoljan jedan dan.

            Da, baš tako - dovoljan im je jedan dan. Naime, Tisa cveta jednom godišnje, negde sredinom juna. Teško je predvideti tačan dan kada će do cvetanja doći, te je, primera radi, prošle godine cela manifestacija umalo propala. Ove godine su posetioci imali sreće i ko se juče zatekao u Kanjiži je mogao da uživa u ovom prirodnom fenomenu.

            Kako, na moju veliku sramotu, ne znam mnogo o Tiskom cvetu, neću o samoj vrsti pisati napamet, već ću prepisati ono što stoji u prospektu, a što je napisano na osnovu Tija voda iz 1995. godine, iz "Kad Tisa procveta" Janoša Guelmina. Pisano je lepim jezikom i sa ljubavlju. Tako da drage volje prepuštam reč nekom drugom:

 

            Tiski cvet (Palingenia longicauda) je prastara vrsta insekta. Pripada grupi jednodnevnica, što upućuje na kratak životni vek odraslih jedinki. Preci ove vrste nastali su pre oko 200 miliona godina, kada su vodeni insekti počeli osvajati kopno i udisati "slobodan" vazduh.

            Jedinke tiskog cveta su najkrupnije jednodnevnice. Pre više desetina godina bile su rasprostranjene po većim rekama Evrope, a u Aziji u Žutoj reci (Huangho). Danas je Tisa skoro jedino utočište ove vrste, koja se na donjem toku Tise masovno roji svake godine, obično sredinom juna, uvek u predvečernjim satima. Tada se na deonicama reke sa glinovitim koritom pojavljuju larve na površini vode iz kojih se za par sekundi izvale nežni, lepršavi, šareni, krilati insekti, koji nakon kratkog sušenja izleću na priobalne biljke (sleću i na čamce, pa čak i na ljude) i otpočinju mukotrpno presvlačenje. To su nedozreli mužjaci koji tek nakon svlačenja kožice postaju sposobni za parenje i oplodnju ženki.

            Nešto kasnije se pojavljuju larve ženki, iz kojih se izvaljuju polno zrele krilate jedinke. Nakon toga počinje masovni "svadbeni let" uz parenje insekata, posle kojeg mužjaci brzo umiru. Ženke još lete izvesno vreme, a zatim se spuštaju na površinu vode i odlažu 2-7000 sitnih jajašaca (koja brzo tonu na dno reke) i umiru, jer su krilatim imago-oblicima organi za varenje zakržljali, te ne mogu da se hrane; a energija iz larvenog doba se brzo istroši prilikom rojenja.

            Telo krilatih insekata je dugačko oko 40mm, a raspon krila je oko 55mm. U dužinu tela nisu uračunati trbušni nastavci, koji su kod subimago mužjaka i ženki u dužini tela, akod imago mužjaka dva puta duži. Iz oplođenih jajašca za dve-tri nedelje izlegnu se larve, koje se ukopavaju u glinoviti deo korita i rastu tri godine. Za to vreme moraju se presvući oko 20 puta. Hranu i kiseonik im donosi voda.

 

            Mene je tiski cvet fascinirao i bilo mi je užasno krivno što juče nisam bila na Tisi, ali srećom imadoh nekoga da mi prenese utiske. Obećala sam sebi da će me sledeći jun zateći na nekom čamcu kako čekam da ih vidim. Biće to prava sačekuša. Zašto? Zato što se, kako se ponašamo prema prirodi, iskreno plašim da kroz koju godinu više neću imati tu privilegiju da uživam u ovom fenomenu.

            Takođe, fascinira me i ljubav stanovnika Kanjiže prema svom dragom, specifičnom cvetu. Ta ljubav je zarazna i juče je upravo ta ljubav (da, usuđujem se da kažem da je za to zaslužna ljubav, ne nešto drugo) dovela na Tisu jedan poveći broj ljudi, neku TV ekipu, jednog pisca koji u tom jednom danu nađe inspiraciju za čitavu godinu, mnogo pozitivnih misli i još mnogo, mnogo ljubavi i poštovanja prema prirodi. I da, da ne zaboravim, najbolje od svega mi je to što je jedan čovek, gospodin Maraci, koji je btw narodni poslanik, učinio više za tiski cvet od skoro svih ljudi u svetu zajedno kada se raspravljalo o Zakonu o ribolovu. Danas je to zaštićena vrsta i imamo čime da se pohvalimo. Imamo nešto i da čuvamo i nečemu da se divimo. Nešto da volimo.

            Na kraju dana je upravo to - divljenje, ljubav i čuvanje ono što je bitno.

 

Objavla Nettle dana: 14. jun 2009 22:54:52 | 6 komentara

Refleksije sa fb - a na blog ili obrnuto? :)

Dodade Celestial dana:14. jun 2009 23:25:23

obrnuto. ;o)

Dodade Nettle dana:14. jun 2009 23:27:58

Ima i nas koji se trudimo da svaki dan živimo kao Tiski cvet. Nekad uspemo, nekad ne, ali da, stvarno je nekad dovoljan i taj jedan dan da se mnogo toga napiše, ostvari... Možda cvet nije toliko privlačan i zanimljiv na prvi pogled, možda mnogi ne mogu da shvate njegov značaj, ali svakako je dobar za inspiraciju, i vredi ga čekati.

Dodade Djole the Faca dana:15. jun 2009 0:39:23

Djole, shta da ti pricham kad sve znash? :o)

Dodade Nettle dana:15. jun 2009 12:04:51

Želim ti da od sledeće godine tamo budeš stalno na vreme.

Dodade Sizif dana:17. jun 2009 22:31:25

Sizife, nadam se da tje biti tako. Iskreno se nadam. :o)

Dodade Nettle dana:18. jun 2009 15:32:05

pon - 13.04.2009

Koristoljubiva i beskrupolozna

 

Radili smo danas neku vežbicu. Dobili smo neku uopšteno ispričanu situaciju i trebalo je da ocenimo likove i da to argumentujemo. Živeo brain storming! Imaš 10 minuta da razmisliš zašto bi bilo kome od njih dao jedinicu, dvojku, trojku, četorku ili peticu. I treba da to dobro obrazložiš. Tako dobro da možda nekog i ubediš u svoj stav. Hm... koliko je ko od nas dobar bio ne znam, jer znam da moj stav niko nije uspeo da promeni, a opet je u jednoj dooobroj stvari bio različit od stava cele grupe. E volim da se razlikujem, pa to ti je! Na kraju je ispalo da sam koristoljubiva i beskrupulozna. Hm... sve je moguće. Baš sve.

Kako mi je ta pričica bila zanimljiva, moram da je postavim, pa makar i ne radila sutra kolokvijum iz MJPa, jer mi je ostalo još 50 strana da naučim, a ni pogledala ih nisam. Hm... ma ionako je važno da spremim ispit tamo negde do juna, 50 strana manje-više.

A priča glasi:

S jedne strane reke su Marija i njen dečko Marko. Marko skelom pređe na drugu stranu, gde su njegovi drugovi Nikola i Petar. Posle određenog vremena Marko zove Mariju da dođe, jer mu je hitno potrebna. Marija nema novca da plati prevoz skelom, a skeledžija Žika traži nadoknadu, pa joj predlaže da spava sa njim. Marija pristaje i odlazi kod Marka. Saopštava mu da je bila prinuđena da spava sa skeležijom da bi došla do njega, a on joj odgovara da ne želi više da je vidi. Očajna Marija odlazi kod Nikole i ispriča šta se desilo, a on odgovara da to nije njegov problem. Najzad odlazi kod Petra, koji na njenu priču odgovara da će je oženiti.

 

Naš zadatak je bio, dakle, da ocenimo njihovo ponašanje. Ko je tu postupio pametno, ko glupo, ko je bio moralan, a ko ne, ko je oličenje zla, a ko sušte dobrote. Moje ocene na prvu loptu su bile znatno drugačije nego nakon što sam dobro promislila i suprotstavila sve pro et contra argumente. Konačno, mislim da mi ni argumentacija nije bila baš očajna, mada mi se ne sviđa što nikako ne uspevam da usporim kad pričam i što sam koristila sleng, a ne književni jezik. No, zaista nisam smatrala da objašnjenje iziskuje ko zna kakvo kićenje i ulepšavanje. To ću već ostaviti za neku drugu priliku, a Bogu hvala, biće ih. Naročito što će za moj rođus (kakav poklon!!!) da nam „u goste“ dođe ili neko od glumaca ili neko od advokata i, kako reče profesor Sima, tek tad, iako ćemo misliti da znamo nešto o besedništvu, ima da shvatimo da nemamo poooojma. Meni se čini da ja nikad i neću postati besednik. Opet, i tu je sve moguće, pa ne bih da po ko zna koji put samoj sebi skačem u usta.

Što se ocena tiče, najviše muke su mi zadali Marija i Žika. Kom se prikloniti carstvu? Kome dati najveću, a kome malo manju ocenu?

Na kraju, 5tica je otišla Žiki skeledžiji. Zašto? Zato što je Žika tu ispao krajnje racionalan čovek. Ona hoće da pređe, on je taj koji prevoz može da obezbedi, a skeledžiji mora da se plati. Mislim, znamo da ni preko Stiga iliti, kako je još zovu, reke Stiks nije moglo da se pređe u Had osim ako se ne plati skeledžiji Haronu ili ako duše umrlih na neki način ne prevare Hermesa i ne uvuku se na zadnji ulaz kod lakonskog Tajnara. No, da ne preteram sa digresijom, a ionako ovaj deo iz grčke mitologije nisam iskoristila na času (rekoh sebi Ana, ne smaraj da te ja ne smorim! Vidiš kako neki preteruju. Mirna! Ojs!). Dakle, Žika je postupio krajnje pragmatično. Izneo svoju ponudu – možeš da platiš u novcu, a možeš i u naturi. On nije znao hoće li ona da pristane, čovek je preuzeo rizik i rizik mu se isplatio, sad to što je ona bila toliko naivna da ipak nije našla neki drugi način da ga ubedi ili, pak, pređe (da ne kažem prevari), to je već njena stvar.

Upravo zato je Marija od mene dobila četvorku. Zato što, prema onome što se da zaključiti iz priče, nije pronašla drugi način da ga ubedi i zato što ga nije prešla. Mogla je. Postoji milijardu i jedan način! Prosečno žensko sa sobom uvek ima neku dragocenost. Nakit, na primer. Ja, doduše, nisam od tih devojaka, ali sa sobom uvek vučem foto-aparat i to nimalo loš i nimalo jeftin Sony. A uostalom, i da nema ništa, uvek je mogla da složi neku nevinašce facu i da obeća da će spavati sa njim pošto je preveze, da posle toga ovaj može da uživa i nedelju dana ako mu je volja, a onda da ga iskulira, da pobegne ili da ih sačekaju frajer i drugari pa da skeledžiji promene lični opis, a Boga mi, može i ona da se postara da lik u pantalonama zadrži sve što treba da ostane tamo. Ima načina i to da se sredi. Konačno, ponekad zaista treba upotrebiti sva moguća sredstva. To je razlog zašto je dobila jednu ocenu manje, ali... zašto je dobila visoku ocenu?

Zato što mi je muka više da se žensko posmatra kao jadno, slabačko i nezaštićeno čeljade!!! E muka mi je! Uvek je ženskoj osobi potrebno neko muško da je zaštiti, a ona, jadna, nije sposobna ništa sama da uradi i ne ume sama da se brani. Ma nemoj?! E nećemo to tako! I ne nervira me toliko kad to kažu muškarci, ali kad vidim da prosečno žensko sebe na taj način srozava, nije mi dobro! Tačno mi se povraća i ne znam da li bih pre to uradila ili išamarala osobu koja dozvoljava da o sebi i ženskom rodu uopšte, misli na taj način. Pobesnim!

Jedna devojka je govorila da je to nešto sa čime se stalno susrećemo i da će često gazda devojku(ženu) da bi je zaposlio ili unapredio da primora da se ona upusti u sexualne odnose sa njim. Naravno, to siroto čeljade neće znati šta da uradi pa će popustiti. E nije nego! Tobože, nema izbora. Mico, uvek imaš izbora. Ne moraš tu da se zaposliš, ne moraš baš tada da dobiješ unapređenje, možeš o gazdi da iskopaš ko zna koju prljavštnu i ti posle njega da držiš u šaci, možeš... ma, bre, milijardu stvari. Zato me niko, ali NIKO NIKAD neće ubediti da je ona, jadna, se kresnula sa nekim samo zato što je morala. Nije morala, u životu se ništa ne mora. U životu se HOĆE i MOŽE ili NEĆE i NE MOŽE. Pitanje je samo jedno: šta ti je vrednije – to da se kresneš sa nekim iz koristi ili da ti određuješ sa kim će, kada, koji i kakav sex da padne?

Uostalom, zašto to žensko čeljade ne bi, uz pamet, iskoristilo i izgled da napreduje? Ja, lično, se ne bih služila tim trikovima (bar mislim, ali ne bih smela da se zakunem), ali nemam ništa protiv ako to neko radi. Što se mene tiče, Bog joj pomogao. Ta devojka ima petlju, ja je nemam. Kraj priče. Pa pogledajte ljudi Karleušu! Imam nenadjebivi utisak da ona sve nas jebe u zdrav mozak i da sve ljude koji je nešto kao ismevaju dobrano zajebava i uživa u tome! Pa šta je pre neku noć radilo nas par načitanih, obrazovanih, dobro informisanih, a usudući se da, bez imalo lažne skromnosti, kažem i inteligentnih ljudi, nego komentarisalo Jelenu Karleušu?! To je poenta! To je cilj - ne moraš me voleti, ali ne možeš ni biti ravnodušan prema meni. Ona je to postigla i svaka joj čast. Nema veze sa pevanjem, muzika joj je očajna, meni se njen izgled uopšte ne sviđa, ali ZNAM KO JE! Isto to radi i Merlin Menson. Ljudi ga ne vole, ali znaju ko je on i pričaju o njemu. A šta reći o kraljici samoreklame, o Madoni? Ja nju gotivim, gotivim i njenu muziku, naročito ranije albume i svađala bih se tri dana sa svakim ko bi rekao nešto loše o njoj, ali... ako bih bila objektivna, ona zaista nije ništa specijalno. Naročito što se tiče njenih glasovnih mogućnosti. Ima toliko neuporedivo boljih pevačica. No, ona ima whole package i ume to dobro da proda. Nikog od njih ja ne mogu da osuđujem, mogu samo da im zavidim jer oni to znaju i imaju petlju, a meni fali i petlje i znanja.

Naravno, nisam sve ovo rekla, jer bi se argumentacija onda neverovatno odužila, a nekako sam imala neodoljivu želju da što pre završim. Zato idemo dalje.

Trojku dobija Nikola. To sam obrazložila parafrazirajući Bila D Bučera (Gangs of New York, fenomenalni Denijel Dej Luis, ako je neko (ne daj Bože!) zaboravio ili (sto mu gromova!) nije znao) – nije mi ni hladan ni vruć i zato što je mlak, ispljunuću ga. Jednostavno, ne podnosim ljude koji nemaju stav. OK, buraz, ti si Markov drug, ali dolazi ti neko da ti se požali na svoju muku, a ti ga nonšalantno odjebeš rekavši To nije moja stvar. Super, sutra tebi neko obije stan i ti mi se požališ i ja slegnem ramenima i kažem da to nije moja stvar. Pa možeš, majka mu stara, makar kao rame za plakanje da poslužiš, nezavisno što bi osećao da izdaješ druga. Možeš i da kažeš toj devojci da je ćurka, jer nekada, upravo kad ljude totalno ubijemo u pojam, postignemo da se trgnu i urade nešto povodom čitave problematične situacije. A možeš i jedno i drugo da uhvatiš za uši i nateraš da porazgovaraju kao ljudi, pa sve i ako ne budu ponovo zajedno, ta situacija može da se završi koliko toliko bez gorčine ili se ta gorčina može, makar malo, ublažiti. Sve je bolje, nego reći mene se to ne tiče. Jer, ljudi govore i za dešavanja u Darfuru da ih se ne tiče i da ih ne zanima (a trebalo bi da nam je važno!), a što je najgore itekako ih se tiče i itekako ih zanima ko je od holivudskih ili naših dzvezda koga pojebao ili ko se s kim posvađao ili... ma vrednosti su nam u klincu! I sve to zato što nas se ne tiče.

A opet, možda i tu grešim, jer je još jednom život našao načina da me natera da sama sebi skočim u usta. Večeras, da stvar bude još gora. Kako? Tako što sam krenuvši ka trafici, tačnije ka frižideru da uzmem fantu, videla lika kako je maznuo dvolitru coca-colae i okrenula glavu. Nije me se ticalo, a i šta ja znam zašto taj lik krade i ako je njemu to ok, onda to zaista nije moj problem. A časna stvar u ovom slučaju bi bila da sam ga otkucala.

E jbga, ne postupamo uvek časno i zato sam se sve vreme, ako ne otvoreno, a onda makar u sebi smejala i podsmevala svim onim ljudima koji su na času deklamovali neki kodeks časti. Možda sam ja preogorčena, ali toliko puta sam viđala kako, upravo oni koji se najviše kunu u čast i koji najviše pričaju o poštenju, rade upravo suprotno da, po inerciji, imam gard prema svakome ko tako govori. Iskustvo je keva, a moja iskustva sa takvim pričama nisu prijatna. Jbga, ali tako je kako je.

Nadalje, dvojku je dobio Petar. ’oće lik da se ženi! Meni bi prva reakcija bila jel ti dobro, majke ti? Are U on drugs?! Dolazi tu, naš čova, Pera, ki vitez na belom konju i odmah bi on da se oženi i da spasi čast ucveljene đevojke! U jbmti, odmah zbunim se! Što reče jedna kolegenica, zaista mi nije jasno u kom to mi veku i vremenu živimo da je neophodno da se on sad tu nešto ženi njome. A što bih ja rekla – otkud možemo znati da on nije već bio zaljubljen u Mariju pa mu ova situacija došla kao kec na desetku. I kako to, bre, dolaziti ženska ucveljena, jadna, nikakva, a ti bi odmah pred matičara? Alo, bre, ona je sada verovatno zbunjena i nesrećna i treba joj prijatelj i rame za plakanje, a ne neko muško koji će da izigrava nekog spasioca! I kakav mozak treba da budeš da bi se tako postavio, da ulećeš u nešto tako ozbiljno kao što je brak, a ta osoba još ne može da se sastavi? Eeeeeeeeeeeeeeeeeeej... mozgu nerazvijeni, nepromišljeni!!!

Naravno, iznervirao me je taj postupak. Žacnuo me u feminizam. Opet ono staro da je žensko nesposobno da kroz bilo šta prođe samo. Pa znači.... grrrrrrr... ujedam! Istina, podrška je uvek dobrodošla, ali ne i da neko smatra da ne umem ni kašiku da držim! Čim me neko tretira tako dobije putokaz ka vratima i biva srećan ako ne dobije cokulu u dupe ili u neko znatno osetljivije mesto.

R E S P E C T, što be rekla Areta Frenklin, to se traži.

Naravno, kečurdu dobija Marko. ’oću kakim, neću kakim. Ja te volim, ti si moja duša, ali ja te ostavljam jer me ortaci zovu, a onda te hitno zovem da dođeš i ne zanima me kako ćeš to da izvedeš, ali ima da budeš tu, e kad mi na kraju kažeš koliko te je to koštalo, ja ću tebe da nazovem kurvom i svašta nešto i da kažem da neću da čujem za tebe. Bravo!!! Aplauz! Pravi nesigurni, egocentrični kreten! E on bi dobio cokulu po sred međunožja i to... ma sa apetitom!!! Doduše, ne mogu da mu zamerim što je otišao kad su ga drugovi zvali. I ja sam ranije dečka ostavljala i ispaljivala zbog drugarica. Ni sad se ništa nije promenimo. Kad bi me zvala Svilena ili bilo koja od njih iz bilo kog malčice važnijeg razloga(npr. umire koliko joj se izlazi, a niko nije u gradu ili imaju neodložne obaveze), a ja planirala da se vidim sa frajerom, frajer bi bio dismissed, pa nek’ se ljuti kol’ko ’oće! Zato se, doduše, ni ja ne ljutim kad se dogovorimo nešto, a on mi u poslednjem trenutku kaže da mora da bude ovamo ili onamo. Plus, ni ne ispitujem da li je to što mi je rekao istina. Ne može pa ne može! Ne zanima me zašto! Bolje da nije tu, nego da jeste, a da više želi da je negde drugde. Demokratija bato, a ti se snađi!

A ovaj dragović sa kečurdom ju je zaslužio, jer sam ja uvek na strani žena. Dosta su se muški solidarisali. Sad je vreme da stvari malo drugačije postavimo. A istina je, ako bi trebalo da ga branim, mogla bih to bez ikakvog problema da učinim. Meni je i njegov postupak krajnje razumljiv. U stvari, sve što je iko od njih uradio, mogu da prihvatim, pa čak i da odobrim. Jbga, zašto su to učinili, nije moja stvar, a nije ni moje da sudim.

 

A zašto sam ispala beskrupuklozna i koristoljubiva? Zato što sam dala Žiki peticu. Jedina u grupi! Rekoh, u jebemti! Dooooobro... i to je moguće. Ne znam, nisam kompetentna da o tome govorim. Mada, ako bi me neko pitao, rekla bih da nisam takva. Proračunata da, ali nikako beskrupulozna. Neki red mora da se zna. No, moraću da proverim da li je ovo istina. Moje drugarice će imati prilike da se susretnu sa prilično zajebanim pitanjem na koje očekujem iskren odgovor. Možda ću, na kraju dana, ja imati prilike i da se susretnem sa prilično zajebanim odgovorima. We’ll see. A priču neću dalje da dužim i neću ni da se pravdam ni objašnjavam, jer sam već preterala sa pisanjem. Uostalom, ja najbolje znam ko sam, šta sam i kakva sam. Sve ostalo je i više nego nebitno.

 

Hey yo

U dont havta love me

U dont even havta like me

But u will respect me

U no why?

'Cuz im a boss!'

(Watch the beat go)x4 Uh

 

I'm bossy

I'm the first girl to scream on a track

I switched up the beat of the drum

That's right i brought all the boys to the yard

And that's right, i'm the one that's tattooed on his arm

I'm bossy

I'm the chick y'all love to hate

I'm the chick that's raisin'stakes

I told young stunna he should switch bass

I'm back with an 808 cause i'm bossy

 

Ooh lemme slow it down so you can catch the flow

Screw it up make it go extra slow

Real girls get down on the flo (on the flo get down, on the flo)

Ooh if i gave you a taste you want some more

Touch down on it throw it up like a pro

I ride the beat like a bicycle, I'm icy cold

Ooh.. from the 6-4 hoppers up in crenshaw

The money makin playas up in harlem

Don't want no problem

We gon keep it bumpin while the 808 is jumpin

 

Diamonds on my neck, di-diamonds on my grill

Diamonds on my neck, di-diamonds on my grill

 

I'm bossy

I'm the first girl to scream on a track

I switched up the beat of the drum

That's right I brought all the boys to the yard

And that's right, I'm the one that's tattooed on his arm

I'm bossy

I'm the chick y'all love to hate

I'm the chick that's raisin' stakes

I told young stunna he should switch bass

I'm back with an 808 cause i'm bossy

 

Ooh (i bet i bet i bet) i bet cha neva heard it like this before

My baby be closin' them phantom doors

Got the bar poppin' this that you can't afford (can't afford)

Ooh.. (i'm drinkin')lost in the clouds it's all smokin'

All the while i'm all open

Me and my girls we stay fly and we love to stay high

Ooh from the 6-4 hoppers up in crenshaw

To the money makin' playas up in harlem

Don't want no problems

We gon' keep it pumpin while the 808 is jumpin

 

Diamonds on my neck, di-diamonds on my grill

Diamonds on my neck, di-diamonds on my grill

 

I'm bossy

I'm the first girl to scream on a track

I'm switched up the beat of the drum

That's right I brought all the boys to the yard

And that's right i'm the one that's tattooed on his arm

I'm bossy

I'm the chick y'all love to hate

I'm the chick that's raisin' stakes

I told Young Stunna he should switch bass

I'm back with an 808 cause I'm bossy!

 

[Too $hort]

It's bout time that she get with me

Can't stop starin, she's fine and she's pretty

Damn girl, don't hurt em'

if nigga's don't back back, you gon work em'

Put your mack down, I know your background

What chu want girl, you gettin that now

That's how you do it, huh?

Well i'm the coolest one

dem bad bitch's in the back bring em to the front

Bitch tell that man you's a boss bitch

Make some noise, raise your hand if you's a boss bitch

I don't think he understand you's a boss bitch

Get some help if you can cause he lost it

Ain't no refunds, she spent the cash mayne

In your benz with her friends in the fast lane

Flossin, he said "how much it cost me?"

About a million dollars playa, she's bossy

 

[Kelis]

I'm bossy

I'm the first girl to scream on a track

I switched up the beat of the drum

That's right i brought all the boys to the yard

And that's right i'm the one that's tattooed on his arm

I'm bossy

I'm the chick y'all love to hate

I'm the chick that's raisin stakes

I told young stunna he should switch bass

I'm back with an 808 cause i'm bossy!!

 

Uh uh... watch the beat go...

Uh uh... watch the beat go...

Uh uh...

(Kelis-Bossy)

Objavla Nettle dana: 13. april 2009 22:20:24 | 12 komentara

Oko keca smo se složili. Kad razmislim bolje dvojka ovom frajeru je na staklenim nogama, jer mi njegov potez iz drugog čitanja liči na onu sažaljivu patrijarhalnu: ti si sad... pa te niko neće, ja ti činim čast. I to je bedno.

Eto, u ove sitne sate ne umem pametnije.

Dodade Sizif dana:13. april 2009 22:57:53

Ocekujem da ovo bude post meseca i jedan od postova godine. Ne znam samo koliko ce ljudi imati hrabrosti da odgovore. Iako situacija i odnosi nisu sasvim objasnjeni, pretpostavljam da je to namerno tako da bi se i kroz nadgradnju price procenilo ko kako razmislja. Moje ocene na prvu loptu:
1- Marko, drkos.
2 - skeledzija. Ne volim koristoljubive osobe.
3 - Nikola. I nije njegov posao da ispravlja krive Drine.
4 - Marija. Isto kao sto si ti rekla, nije ona toliko nesposobna.
5 - Petar, covek zaljubljen... :D

Naravno, ako su odnosi medju njima drugaciji (a ne znam sto bi bili definisani kad je prica ostavljena, ko sto rekoh, namerno otvorena), i ocene bih raspodelio drukcije.

Dodade Omu dana:13. april 2009 23:21:30

Prvo Gangs of New York, Bill the Butcher nije čovek, on je nešto izmedju čoveka i Boga jer se ponaša tačno onako kako on sam misli da treba, bez obzira na okruženje, i što je meni impresivno, bez straha, od bilo koga, pa i od Boga, što me dovodi do onoga što si napisala za žene. Sve mogu da shvatim, ali to da se ženama zamera ono što je normalno za muškarce je idiotski. Zato ne razumem žene u crkvi, preda se Bogu kao i tip, a ne može da napreduje u službi jer je žena, niko je ne jebe, o fizičkom kontaktu da ne pišem, niti 2%, postaće papa ili patrijarh tek ako crkve nestane, i opet je ponizna i dobra, ne razmišljajući da tu nešto gadno smrdi. Odoh ja u Japan po malter, sve u svemu, neka se jebala sa skeledžijom, ali evo i njoj keca što posle plače kao neka budala.

Dodade dare dana:13. april 2009 23:43:17

da se razumemo, ovde su svi redom zasluzili keca ko vrata! svi su ispali smradovi, al kad mora da se bira manje zlo...
1. skeledzija Zika - smrad i govno od choveka
2. marko - smrad, jedini razlog shto nije na prvom mestu je taj shto on ipak od Marije nije trazio da spava sa Zikom.nije to ochekivao od nje...
3. Marija - glupacha, samo zbog toga shto je zensko i shto je ipak htela da priskochi dechku u pomoc,dala sam joj 3, inache bih najradje lupila shamar. pa mogla je da ga zavede (zashto da ne, ako muchkarci imaju snagu mi zene imamo drugo oruzje) i da u trenutku "samo shto nisu", da ga zvekne veslom po sred smradovske njushke...
4. ajd ovaj Petar-jebivetar...ochajnik,i nije on njoj uchinio uslugu nego je on ruzni ljigavac, leshinar koji zrtve cheka kad su najosetljivije...ma i njemu bi keca :(
5. Nikola...jedini nije hteo da umaze ruke govnima, i da ti kazem, ti koji se nadju da "pomognu" i "rame za plakanje" UVEK najebu...sve se na njima slomi, zato je po meni "najispravinije"od svih ovih odreagovao...
ali kao shto rekoh svi keca ko vrata!
a na konto zena koje "nemaju izbora"...pa da ti kazem,naravno stav koji imash (a poprilichno je i moj) je ok, ali to vazi za normalnu situaciju.postavi stvar ovako, zena je sama, nigde nikog, dete malo plache i gladno je...posao (jedini izvor prihoda) joj se nudi pod tim uslovima...chini mi se da bi sve "moralne" vrednosti u trenutku placha deteta, pale u vodu...
nikad ne reci nikad, jer zivot zna takvu charlamu da ti napravi, da ne znash sutra kako se zovesh...zato bez iskljuchivosti,jer nikad ne znash shta te sutra cheka...

Dodade spejsi dana:14. april 2009 0:15:22

Kao prvo, taj što je smišljao primer je mogao da bude malo maštovitiji, ali dobro. Ako tražiš uslugu od nekog, a on učini sve da to ostvari, bez obzira na prethodno ispaljivanje, onda ne smeš ti da se ljutiš na njega, ni zbog čega. E sad, možda bi svako tako reagovao kad čuje da mu se cura kresnula sa nekim, ali možda je on došao posle i izvinio se i sve je bilo u redu. A možda se i ona zaplakala kao budala na prvu loptu, jer je i to normalno kad te uvredi neko koga voliš. Ako joj se nije izvinio, a ona dovoljno pametna, onda je prestala da plače i smuvala se sa ovim što hoće da je ženi. Tako da, ako ih poređam po onome šta je meni najprirodnija reakcija, onda ovako:
5 - Marija
4 - Marko
3 - Nikola
2 - Petar
1 - skeledžija

Dodade Djole the Faca dana:14. april 2009 0:44:50

u jbt! Al tju ja sada imati posla s odgovorimaaaa... aj polako.
@Sizif, samo polako. Kad bolje pogledamo ovde svima mozemo dati svaku ocenu. Totalno ludilo. :o)
@Omu, hvala. A to sa odgovorima... hm... veruj, ja sam se smejala kako su ljudi odgovarala, a najvishe chinjenici da su oni ubedjeni u to shto govore i da nimalo ne sumnjaju da su u pravu. Ja svaki svoj odgovor josh uvek (pre)ispitujem i da me ubijesh, nisam sigurna da sam u pravu. A da, situacija i odnosi su namerno ostavljeni otvorenim, jer da imamo josh podataka zadatak bi bio manje vishe lak. Petar ti je petica? Ako se ja dobro setjam ti si onda patrijarhalan i brzoplet. (valjda tako nekako) :o)
@Dare, e a vidish upravo zato shto se tako ponasha i shto nema straha ni od samog Boga, ja njega volim. On chovek ima neku svoju etiku, svoj princip i chasno se drzi toga. Sad... shto se to ne slaze sa etikom vetjin... to je vetj neka druga pricha.
Na ovo za zene nemam shta da dodam. Slazem se. I ja sam pomishljala da ribi dam jedinicu samo zato shto je plakala. Posle jebanja, nema kajanja. I nekako... imam neki chudan osetjaj da bi bolje proshla da je nastupila sa stavom "uradila sam to i shta s tim! Nishta. Tjao-zdravo."

Dodade Nettle dana:14. april 2009 14:25:22

@Spejsi, ali ako malo bolje pogledash i ako ostavimo osetjanja po strani i rukovodimo se samo raciom svi su, istovremeno zasluzili i petice. Niko od njih nije jednodimenzionalna lichnost i ne mozemo ih posmatrati tako. Ja sam se postvila chak u poziciju branioca svakog od njih i svakog bih mogla, bez problema, braniti sa istom onom zestinom sa kojom mogu svakod od njih i da iznapadam. Sad...to shto je meni apsolutno okay sve shto neko uradi, ako je u stanju da prihvati odgovornost za svoje postupke je vetj neka druga pricha.
I da, ti jesi u pravu da ne treba generalizovati, pa vetj sinotj, kao shto napisah, sam josh jednom skochila sebi u usta, izignorisavshi lika koji je maznuo Coca Colu. Verovatno bih izignorisala i neshto vetje, netju sad tu da glumim nevinashce i da kazem da ne bih. A shto se te situacije sa majkom i setetom tiche... e vidish, znam devojke koje su rekle da bi chak i tada to s gnushanjem odbile ili bi uradile, ali bi se posle gadile same sebi. Hm... ne znam, nisam pametna. Ja ne znam kako bih postupila, ali bilo kako bilo ne bih dozvolila sebi kajanje. To je krajnje licemerno! To sam, u stvari, 'tela da kazem. Neka radi ko shta hotje, to nije moj problem. Samo, bez licemerja, molim. No, to je vetj po pravilu boljka koja je dobrano zahvatila chitav svet.
@Djole, nije primer losh. Namerno je ostavljeno da bude shto uopshteniji. Da imash vishe chinjenica automatski bi znao kako da postavish ocene. Ovako si u nebranom grozdju.
Zashto Marku 4?

Dodade Nettle dana:14. april 2009 14:35:33

Patrijarhalan i brzoplet, hahahahaha!
Test je odlican zato sto kroz objasnjenja i nadgradnju koju svako napravi procenis razmisljanje osobe ;) Bas to sto si rekla da nismo jednodimenzionalni i omogucava da ne sudimo jedni drugom na osnovu ocena, jer je svako od nas nekom svojom bojom obojio sliku. I na osnovu dosadasnjih odgovora blogera mogu da kazem da je test dobar, jer su njihovi odgovori kompatibilni s onim kako sam ih dosad upoznao :)

Dodade Omu dana:14. april 2009 15:07:51

Marku četvorka zato što mi je to prirodnije i od Nikoline i od Petrove reakcije, a što se skeledžije tiče, tu se slažem sa mojim brzopletim sugrađaninom :-)

Dodade Djole the Faca dana:14. april 2009 15:34:43

@omu, shto nas dovodi do zakljuchka da ja zaista jesam koristoljubiva i beskrupulozna. :P Shalim se, naravno. Ova igrica je zaista sjajna i ja sam potpuno odushevljena, jer te bash natera da ukljuchish mozak i iskljuchish emocije. I da, zaista mozesh mnogo da saznash o ljudima kroz argumentaciju, narochito ako se ne reshava ovako, virtuelno, vetj kroz ziv razvogor. Aj, aj, aj... kakve tu diskusije mogu nastati! Na taj nachin se neko uchmalo posle podne (ne primer) moze pretvoriti u vrrrlo zanimljivu mozgalicu. Naravno, pod uslovom da se radi o iole normalnim ljudima koji nisu skloni da osudjuju druge zbog razlichitih ztavova. :o)
@Djole, ahaaaa... zato... kontam. pa vidish, meni je Nikolina reakcija najprirodnija. Prirodno je da se chovek skloni iz situacije u koju neko zeli da ga umesha, sa kojom on stvarno nema nishta, a mogao bi debelo da najebe shta god da uradi. I sam znash da, kad god bi se umeshao u odnos izmedju dvoje ljudi, na kraju uvek ti ispadnesh grbav. :o)

Dodade Nettle dana:14. april 2009 16:59:26

Da, da... zavrzlama. Meni (donekle) pomaže da zamislim sebe na mestu lika kojeg treba da ocenim.

Donekle, jer ima stvarno teških pitanja, kao, šta bih ja uradio da mi, recimo, skeledžija ponudi prevoz u zamenu za naguz?

U takvim slučajevima mi proradi empatija i skrkam najvišu ocenu upravo tom liku... ostali su svi pali, osim ovog paćenika koji je rekao da nema ništa s tim... on kod mene prolazi sa dvojkom...

Dodade Gost kod grofice na veceri dana:15. april 2009 14:46:09

Hehehe... moze i tako da se posmatra. Moze. :o)

Dodade Nettle dana:16. april 2009 10:10:51

pet - 03.04.2009

Amor...

 

Znaš, ne volim da dajem sebe ni komadiće svoje duše, parčad svojih misli, delove onoga što zovu srce, ni otiske dlanova mi...

Znaš, ne plašim se da ću ih izgubiti, već da neću moći da ih nađem.

Ne plašim se da ćeš ih razbiti, već da neću moći da ih sastavim.

Ne plašim se da ćeš ih povrediti, već da rane neću moći da zalečim.

Ne plašim se... plašim se... želim...

 

Želim da mi zamrljaš boje da te gledam izmaglicom.

Želim da mi zamrsiš misli, da ne mogu da razlučim svoje od onih koje sam ti bespovratno dala.

Želim da mi sve konce pokidaš i da ne budem više pajac.

Želim...

Želim da budem tvoj povetarac u noćima, da ti sa dlanova jedem nar, da ne mogu da smirim damare kad si tu... Želim...

 

Znaš, noćas sam melasa. Teška, spora, lepljiva...

Obaviću se oko tebe, ući ti u svaku poru i tu zauvek ostati. Nećeš me se otresti.

Noćas sam tvoja.Urezujem svoje ime između tvojih lopatica... Nežno...

Noćas sam... Svakakva, jer neko promuklo peva o ljubavi...

Amor, amor...

Nemoj mi biti blizu dok slušam špansku gitaru, dok neko opeva ljubav i ima taj napukli glas, glas koji asocira na smokve, a smokve na...

Amor, amor...

I da, uzdignuta na prste, polusklopljenih očiju, poluotvorenih usana, bestidno pratim ritam... Ne bi ni pomislio da umem tako...

A znaš, ne volim da dajem... A bih...

Amor, amor...

 

 

-Ovo se opet objavljuje čisto zbog autorskih prava. Marija je večeras izjavila da joj se mnogo sviđa i na njen broj je stiglo devet poruka koje sadrže ovaj tekst. Šesto čulo mi govori da bi te poruke mogle početi da kruže, a ne bih da bude da sam ja plagijator, kad sam već jedan deo jedne tople julske noći provela pišući ovo. Autor ima moralno pravo da mu autorstvo bude priznato, kao i pravo pokajanja koje se ovde očitava u tome što je tekst malo, ali samo malo prerađen. Izbačeni su neki maleni delovi koji su mi se sada učinili suvišnim. Ma bitno da od danas imam jedan ispit manje za učiti. Amor, amor! :o)

Objavla Nettle dana: 3. april 2009 22:44:43 | 6 komentara

Vidim ja poznato mi ovo nešto... Sviđaju mi se smokve i lopatice.

Dodade Djole the Faca dana:4. april 2009 1:27:16

Ovako samo ti umeš. Nema greške niti zabune.

Dodade Sizif dana:4. april 2009 13:42:01

kako si rekla u svom prošlom postu? sami klimnem glavom i kažem za sebe- odlično...

Dodade bloom dana:4. april 2009 13:58:36

@Djole, :o)
@Sizif, hvala.
@bloom, hvala.

Dodade Nettle dana:4. april 2009 14:47:14

drago mi je za ispit,sad mozesh josh vishe da uzivash u...Amor?:)

Dodade Oloriel dana:4. april 2009 16:38:45

Oloriel, :o)

Dodade Nettle dana:5. april 2009 12:38:12

uto - 31.03.2009

tek onako

 

Nema me. Ne pišem. Ponekad tek prominem blogom, bacim usputni pogled i izgubim se pre nego i sama postanem svesna da sam tu. Učenje uzima danak. Nadam se samo da neće biti uzaludno. U neviđenom sam drilu i ne verujem da ću se izvući pre kraja juna. Treba svuda stići i uteći i sve uraditi. Pi... i ko me stvori ovako ludu da sebi samo natovarujem obaveze na glavu i ramena?! Hm... uvek je i bilo tako, a prisustvo u sajber spejsu je obrnuto srazmerno prisustvu u ril lajfu. Tešim se da je dobro kad bar lajf imam. Uostalom, za pisanje baš i nemam nekih ideja. A možda me i mrzi. Ne znam.

Nisam ni blog-trogodišnjicu obeležila. Ne znam ni kad je tačno. Znam da je negde krajem marta. Tad sam mala i narogušena, sva važna, prvi put pustila neki bla-bla-truć-upoznavanje tekstić i avantura je počela. Avantura još uvek traje, mada mi najiskrenije, često nije jasno, uz sve dužno poštovanje, kako neko može da čita moje papazjanije. Ionako pišem samo kad sam loše volje pa treba tu bujicu istresti i otresti je se. I gle čuda, obično uspeva! Ole!

O blogu ne mogu reći ništa što već drugi nisu rekli. Činjenica je samo da je počelo da mi smeta što prečesto samu sebe uzmem previše ozbiljno i to me sprečava da mnoge stvari objavim. Sujeta na nivou, šta da se radi. Smeta mi i kad vidim da drugi sebe uzimaju preozbiljno pa onda kreću ta neka koškanja i peckanja i... svašta nešto. Relax, take it easy, coz there is nothing that we can do... u suštini, mnogi su(smo) samo sitna riba u ovom moru plavom i tu je početak, sredina i kraj.

Komentare ne volim preterano, tj. ne volim da komentarišem, a hoće li neko moje pisanje komentarisati nije važno. Važno je da se čita. U suštini, najviše volim kad naletim na tekst koji će toliko da me oduševi da ću moći samo među svoja četiri zida da klimnem glavom i kažem jedno veliko „Bravo!“ ili da ćutim i puštam da reči same teku. Uostalom, što ja na sve moram da imam komentar? Zašto mora svuda da me ima? I od kad je broj komentara merilo kvaliteta? Pa mislim, ovo je jedan interaktivan medij i logično je da ćeš dobijati onoliko, popularno zvanih komova, koliko ostavljaš. Dakle, logično je da ja po postu imam tek po jedan-dva. I to je okay.

Uostalom, sve ovo virtuelno nekako bledi pred nekom od onih malenih životnih priča, kao pred pričom o jednom cvetu, malo nespretno ispričanom. Čula sam je od jedne sedmogodišnjakinje.

Znaš, Anči, dobila sam cvet danas od Nikole. On je, znaš, pitao svog tatu kako da me osvoji i tata mu je rekao da devojčice vole cveće i da mi pokloni cvet, ali... njegova mama mu je rekla da to ipak ne treba da uradi, jer će onda svi da me zadirkuju i meni će biti neprijatno. Zato je sutradan, kad su krenuli u školu, ona pregledala Nikolu da vidi da on ipak nije negde sakrio cvetić, ali ga nije našla, ali  kad smo bili kod škole on je zavrnuo nogavcu od pantalona, izvukao cvet i dao ga meni i svi iz razreda su se smejali i zezali nas.

Aj qqq!!! Kakvi klinci! Kad su u I osnovne ovakvi, kakvi li će kasnije biti? Svilena je prokomentarisala kako već vidi Ćomija kao Koja u „Anđeli Dvojka“ kako se bori sa istim „problemima“, ja sam rekla kako već vidim sebe kako nagovaram ovu šmizlu da sačuva cvet i da jednog lepog dana, kad tog dečaka, kao sve dečake, uhvati pubertet i kad počne da se pravi važan uvek ima dobru foru i keca u rukavu kojom će moći da ga vrati na zemlju. Još jednom mi je rečeno da sam kreten. A niiiiisam! Mislim, biće to simpatično kad se budu ovi sadašnji klinci podsećali anegdota i dogodovština iz osnovne škole. Te neke stvari valja čuvati, valja i pamtiti. Zato, valjda, valja i pisati.

Ostajte mi dobro, odoh se družiti sa čovekovim najboljim i studentovim najisplativijim prijateljem – knjigom, a uza sve to i nekom dobrom muzikom u pauzi.

(Natasha Morozova-Prince Igor, Polovtsian Dances)

Objavla Nettle dana: 31. mart 2009 17:24:29 | 8 komentara

Kako sam se pronašao u nekim tvojim redovima.

Ovo sa cvetom je baš simpatično. Tri miliona put aura za dečaka koji je romantičan i hrabar. I isto toliko puta ura za tebe zato što znaš priču koju si nam ispričala, a koju ustvari, treba da zna samo dečak. A on je imao toliko odvažnosti da ispriča devojčici, a ona poverenja da ispriča tebi.

Dodade Sizif dana:31. mart 2009 18:15:46

Sizife, :o)

Dodade Nettle dana:1. april 2009 23:19:27

Ma to cvetje je zajbana tvorevina, još imam ožiljke od bodljikave žice na vrhu komšijine ograde, ko bi je primetio pijan u 4 ujutru.......al barem je njegov ružičnjak napravio odličan buket preko 300 ruža i jedno 50-tak kala!!!! Morao da zovem ortaka da odnesemo dotičnoj.

Dodade TomSojer dana:2. april 2009 16:51:42

hahahahahaha... znachiiii... ludilO! 'ladno ne mogu da poverujem da si to uradio. :D Jbt! Ne valja pijan brati svetje. Ne, ne... Nego, niste joj valjda nosili cvetje u to (ne)doba, onako, o'ma' dok je sveze? Aj qq!!! :D

Dodade Nettle dana:3. april 2009 11:17:55

O da jesmo,nogekako!!! Njen tata hteo da puca na nas misilo da neko krade nešto......a posle je ustao i poslao nju da nam skuva po kafu da se otreznimo i da donese po domaću da se opet naljoskamo(samo ovaj put utroje) :D

Dodade TomSojer dana:3. april 2009 12:59:20

hahahahahahahahaha! Tjale je lengeeeeeeeeeeeenda! Tri puta "ura" za tjaleta! :o) Jbteeee... e kako si me sad nasmejao! Extra! Nadam se samo da ona posle nije upucala svu trojicu. :P

Dodade Nettle dana:3. april 2009 13:42:27

Nije, mi smo je taktički umorili. Slalli je za led na svaka 2 min. Posle joj nije bilo do utepavanja nas.

Dodade TomSojer dana:3. april 2009 13:49:32

e to je bilo vrrrrrrlo mudro! Vrrrrlo! :o)

Dodade Nettle dana:3. april 2009 22:49:24

ned - 08.03.2009

BIMUN nadugačko i naširoko.

 

It is a sad day, today. At least for the Happy Commitee or, to be more precise, The Third Comitee of General Assembly at this years BIMUN. BIMUN is over. Šmrc!

A bilo nam je stvarno mnoooogo dobro!

No, da počnem od početka. Za one koji ne znaju, BINUM je Beogradski Internacionalni Model Ujedinjenih Nacija. Kažu ljudi, a nema razloga da im ne verujemo, da je to jedan sjajno organizovan MUN, a broj studenata iz inostranstva koji dolaze, to potvrđuje. Naravno, dolaze oni i zbog činjenice da će na taj način upoznati Beograd, naročito beogradski noćni život, a Boga miii... upoznali su ga. Noćni život, mislim. Kiša je sprečavala da se bilo šta drugo odradi.

Inače, iako je svake godine navala da se bude u Savetu bezbednosti ja sam poslušala brata i aplicirala za Generalnu Skupštinu. U pitanju je bilo zasedanje Trećeg komiteta vezano za pariticpaciju mladih. Sjajna tema, barem po mom mišljenju, ali priznajem da se nisam razbila od rada. Ja sam bila honorable delegate of Singapore, te samim tim smo, Jasna (moja kodelegatkinja) i ja, predstavljale dovoljno značajnu zemlju da nas svi hoće na svojoj strani, ali opet nismo toliko moćni da bismo imale obavezu da nešto radimo, baš kao što nismo ni u kakvom problemu pa da je trebalo da izguramo neke predloge ili bilo šta slično. Moja reakcija je bila odlično! Sjajno! Tu sam, radim nešto, ali ne moram da se mnogo pomučim. Tako je i bilo, a imala sam sreće da je i Jasna bila potpuno istog mišljenje. Fenomenalno mi se pogodilo! Osnovni strah mi je bio da će da mi padne neko preambiciozan i da ću da umrem pored takve osobe. Srećom, to se nije dogodilo.

Uglavnom, počeli smo u četvrtak u Domu omladine. Posle smo se preselili u Skupštinu Opštine Stari Grad, a onda se vratili u Dom Omladine. Naš komitet je zasedao na osmom spratu. Ja bila oduševljena pogledom, ali me je prvi dan malo uplašio. Čega? Toga da bih mogla da se smorim. Znate, zeznuto je kad ste prvi put na tako nekom mestu i ne poznajete ljude. Istina, bio je meni tu burazer i jedan od njegovih super ortaka koji je meni kao burazer, ali... pa nisu oni baš moja ekipa. I istina, prvog dana sam se malo smorila, ali su onda honorable delegates of UK, Germany, Zambia, Puerto Rico, Bolivia i Singapore (bratova ekipa, a sa njima i moja malenkost) u 4 sata popodne zaglavili u „Kazini“ na pivo. Sjajno! Ipak, sednica je i dalje bila malo z... jer, mene nervira to prespianje iz šupljeg u prazno, a diplomatija, rekla bih, i nije ništa drugo. I tako su oni nešto pričali, ostali su slušali, Jasna i ja se jednom javile za reč, tek da bude da smo rekle nešto i završismo nekako taj prvi radni dan, koji je najzeznutiji, jer se ljudi tu još uvek odmeravaju i gledaju ko je ko i svašta nešto. Preživesmo, to je bitno.

Posle toga je bila organizovana večerinka u „Kristalu“, ali tu nisam otišla zbog utakmice. Ne, nisam bila na utakmici, jer su svi ovi moji sa godišnjim kartama išli i nije bilo godišnjih viška. I was sad because I had a great time watching Lotomatica and this was much better. Avaj... zla sudbina. No, bitno da je Partizan pobedio i drago mi je zbog toga, iako sam Zvezdaš. Red je da se radujemo i kad komšije uspeju, a da se okanemo onog klasičnog srpskog da komšiji umre krava. E sad, posle večerinke se išlo u „Plastik“ na dizel party. Nisam ni tu otišla, ali samo zato što sam se toliko smrzla idući od Voždovca do blokova da sam, čim sam kod bratove devojke dotakla krevet i jastuk, zaspala. To, doduše, i nije ispalo tako loša ideja jer sam sve nadoknadila u petak i juče.

A petak mi je zezunto počeo. Zbog dolaska delegacije iz Slovenije su blokirali Nemanjinu, i morala sam da pešačim, pa presvlachenje nabrzaka i uletanje u bus onako na štiklicama i u haljini (groteska, čoveče! Uvek mi je bilo fascinantno kako sve te silne žene preživljavaju bus na štiklama, ali videh da nije tako teško) i, naravno, kasnila sam! Na zapadu ništa novo, a i ništa nisam propustila. Opet oni kreću sa objašnjavanjem predloga od Kulina Bana. Singapur se smorio i cenjeni delegati su rekli da je sve to što oni pričaju lepo, ali ajte ljudi da mi vidimo šta ćemo konkretno da radimo i kol’ko para tu treba da se da i kako mi možemo da pomognemo, bilo finansijski, bilo ekspertski. No, to je zaista bila istorijska sednica, jer su se složile Kina, Rusija i SAD! Značiiiiiii... da čovek ne poveruje! Čisto sumnjam da bi se to u realnom životu moglo desiti, mada... kako je pitanje bilo vezano za pare i nije li neka akcija koju su predlagale Francuska i Nemačka bacanja previše para, ne treba da čudi što su se složili.

Ipak, i taj radni dan završismo oko nekog doba, mada sam ja klisnula ranije da bih otišla na jedina prevanja za ove tri godine kojima se istinski radujem, na predavanje, odnosno vežbe iz Retorike. Ostali su otišli na Megatrend gde su stranci predstavljali svoje države. To nije bilo obavezno pa sam odlučila da su mi vežbe važnije. Čak mi zbog njih nije smetalo da u štiklicama tapkam od Doma omladine do Pravnog. Ultra elegantana! JA! Koja dođem na fax kao poslednji klošar. Nje... šta se mora i voli nije teško. No, Retorika je jedna potpuno druga priča. Biće reči i o njoj. Valjda... jednog dana.

Uveče je trebalo da se ide u „Magacin“. Bili smo, bili smo!!! Još drugarica položila tog dana ispit... aj, aj, aj... nije mi bilo dobro. Zagrevanje je započelo u Zemunu, kod Džonija i tukli smo po nekoj tekili. Oko ponoći smo Joka i ja bile u „Magacinu“ naletele na drugare i zezanje je počelo. Čak imam fotku koje je prava reklama za izvesno pivo, moje magično T. i mislim da ću im je poslati na sajt pošto stalno imaju te neke akcije i gotive kad se ljudi tako fotkaju. Moram da priznam da mi je u Magacinu bilo odlično, ali da ne verujem da ću ponovo ići dok si ne kupim prednje farove. Radijacija čini čuda, a ova današnja deca... čime li su ih hranili?! Što bi rek’o Marčelo „ovolike sise i guzice, al opet zbunim se“. ’ladno ti nabiju kompleks. Još maloletni, pa izlaze do jutra, a setiš se kako si ti u tim godinicama, kao neko siroče, morao da budeš kod kuće najkasnije u jedan i to u posebnim prilikama. Samo kompleksi! I ništa više.

Iiiiiiii... konačno... jučerašnji dan! Probudila sam se jedva, psujući kišu. Zasedali smo u Gradskoj skupštini u Velikoj sali ili amfiteatru, nem pojma kako zovu to čudo, ali znam da kad god je prikažu na TVu ona zvrji prazna. Mi smo je napunili. I onda smo se ganjali oko neke rezolucije, tačnije oni su se ganjali, a nas par je stručno kuliralo i iako smo mislili da ćemo ostati tako do ko zna kad, zavšili smo do 4 sata. Sjaaaaaaaaaaaajno!!! Taman da odeš kući, odspavaš jednu partiju, spremiš se za Skadarliju, a posle... gde te noge i alkohol odnesu!

Bili smo u „Dva jelena“. Poslednji, podrumski nivo. Večerinka. General Assembly, veći deo GA, je okuprao jedan veeeeeeeliki sto. Separe. Strpali smo tamo i više ljudi nego što regularno može da stane, ali smo zaista hteli da budemo zajedno. I prvo smo malo ćaskali, zajebavali se, pili, klopali, a kad smo se najeli počela je žurka. Od početka večeri je honorable delegate of Russia pitala gde je ta muzika, i ona i njen kodelegat. Kad je muzika došla mi smo počeli da pevamo i igramo. Međutim, vrlo brzo su otišli gore gde je bio ostatak BIMUNovaca, a mi smo ostali da se sami zabavljamo. Hm... moram da vam priznam da nam to nije bio problem. Pevali smo iz sveg glasa i to od Silvane do Nirvane, štono kažu. Tako smo prvo postali Happy Comitee, a kako je noć odmicala bivali smo više Waisted Comitee i bilo nam je mnooooogo dobro. Čak me ni štikle nisu ubijale, čak me ni činjenica da imam malu (u punom smislu reči) crnu haljinu nije preterano tangirala. Važno je bilo zezanje. Još je Jasni danas rođendan pa smo joj u ponoć pevali i „Happy Birthday“ i „Divan dan“ i čak su Strahinja i Nevena namolili muziku da dođu da nam odsviraju „Divan dan“.

A utisak večeri? Italijan!!! Lik je bio u Savetu bezbednosti i nem pojma da li ga je iko od nas upoznao, ali je čim smo počeli da pevamo italijanske pesme došao i počeo da peva sa nama. E sad, nije bitno to što smo pevali, već to što čovek ima FENOMENALAN glas! Glasčinu! Mi smo bili oduševljeni, zaprepašćeni... ne znam ni ja više šta smo bili. Uglavnom, našeg prijatelja u veselju smo pozdravili gromkim aplauzom! Sjajno, zaista sjajno.

Posle „Dva jelena“ smo otišli do „Francuske sobarice“ gde sam ja zaboravila kišobran, ali sam srećna da je samo to zaboravljeno, s obzirom na činjenicu da sam se napila kao tri d... I Džoni i ja smo bili u stanu negde oko 5 sati, a morali smo danas u podne da budemo u ex-Saveznoj skupštini. Još uvek mi nije jasno kako sam ustala, ali sam bila presrećna što sam uspela da se istuširam bez da se okliznem u kadi. U Skupštini smo imali Završnu sednicu, dobili smo sertifikate, aplaudirali, fotkali se(ja ne preterano, nisam bila u stanju za fotkanje) i na kraju, ekipa svakog ogranka UNa je otišla negde na kafu. Generalna skupština je svoje nezvanično druženje završila tamo gde smo ga i započeli – u „Krugu Dvojke“. Spojili smo stolove, pričali, zezali se, neki su muku mučili za glavoboljama i mučninama (gilti as čarčd!) i tako... bilo je ovo lepo druženje, a dan je bio tužan jer je sve gotovo.

Ipak, uvek postoji sledeća godina. Ja ću sigurno opet aplicirati. Jedino može da me spreči to da tih dana nekim čudom ne budem u zemlji ili neka druga veća obaveza, mada ću se truditi da mi tih par dana posvećenih simulaciji rada Ujedinjenih Nacija budu itekako slobodni.

Zašto?

Zato što sam radila nešto korisno.

Zato što sam upoznala gomilu novih, fenomenalnih ljudi koji se itekako zabavljaju, iako bi čovek na prvi pogled rekao da smo samo gomila dosadnih štrebera (e pa, ne bi bio u pravu!).

Zato što sam naučila nešto novo i o radu Ujedinjenih Nacija i o Singapuru(moram da znam nešto o zemlji koju predstavljam).

Zato što sam se potpuno primila na tu diplomatsku priču i zaljubila se u Singapur. Volela bih da smo mi kao oni ili da živim tamo.

Zato što sam obnovila engleski, a tri godine ga nisam govorila nikako sem u zajebanciji.

Zato što sam imala četiri poptpuno ispunjena i zanimljiva dana i noći.

Zato... razloga je zaista mnogo i, što se mene tiče, jedva čekam BIMUN 2010. Drago mi je da Beograd ima i nešto ovako.

Objavla Nettle dana: 8. mart 2009 19:56:25 | 6 komentara

Trebalo je da se fotkas, ne znas sta si propustila! ;)

Dodade Omu dana:8. mart 2009 23:52:33

ko bi rek'o da nešto što zvuči kao mesec biseksualac može biti tako dobro... da se razumemo, nemam ja ništa ni protiv meseca, ni protiv krava, ali za komšije ne mogu da navijam nikako :)

Dodade Djole the Faca dana:9. mart 2009 0:46:38

Znači bi mun, ali bi i pijanka! A na pijanci se poznaju junaci. Ko ujutro ustane i može da žmureći i stojeći na jednoj nozi uhvati sebe za nos, taj je junak. Ti si, rekao bih, uspela u tome! Znači da je BIMUN uspešno obavio misiju.

Dodade Sizif dana:9. mart 2009 9:07:01

@Omu, ma fotkali su drugi. Ja sam fotkala u Skadarliji. :D Ostalo... pokrashtju im fotke svima. :D
@Djole, cccc... sad si totalno politichki nekorektan. :P
@Sizif, Boga mi bi i to naveliko. Misija obavljena, ja nekako prezivela pa mogu da pricham. :o)

Dodade Nettle dana:9. mart 2009 11:54:06

To je nešto što stalno govorim, imati ispunjen dan, bilo kakvim sitnicama, detaljima, obavezama, čini čoveka zdravim. Drago mi je da ti je bilo tako dobro!

Dodade Morticia dana:10. mart 2009 16:59:56

mhm... i sad sam mrtva umorna, ali srećna kao kuče. :o)

Dodade Nettle dana:10. mart 2009 22:06:04

U arhivi:

mart 2010
decembar 2009
septembar 2009
jul 2009
jun 2009
april 2009
mart 2009
februar 2009
januar 2009
decembar 2008
novembar 2008
oktobar 2008

Veze i vezice:

• MojBlog
• nemiri
• help
• Dodaj ...

-