Ne znam ko je uopšte smislio tu slupost da je i moj glas važan. Jer nije. Moj glas sasvim sigurno nema nikakvu težinu kao ni glas mojih sugrađana, jer način na koji se izbori u Mitrovici održavaju je, najblaže rečeno, neustavan i nezakonit. Rekla bih i nemoralan, ali mi se nekako čini neumesnim upotrebiti tu reč.
Kad sam poslednji put držala Ustavno pravo, Ustav Republike Srbije i Zakon o izborima narodnih poslanika, nadležni organi za održavanje izbora su bili Republička izborna komisija i birački odbori.
U Mitrovici izbore prati samo OSCE.
Nema biračkih odbora, nema ni CESIDa.
Prostora za neregularnosti ima koliko hoćete i nećete.
Pored svega toga birački spiskovi su tako divno uređeni da moja drugarica koja živi u mojoj ulici, prekoput mene, glasa na drugom biračkom mestu. Da zabava bude još bolja pobrinuli su se oni koji su taj spisak pravili tako što isti nije čak ni po azbučnom redu uređen. Gužve su nenormalne, jer ode i po 10 minuta dok se ljudi pronađu.
Ovo što se danas, u Mitrovici, radi je nečuveno! Mislim da ovakvih ujdurni čak ni za vreme Miloševića nije bilo. Osećam se prevareno i izmanipulisano. Osećam bes. Osećam bes čoveka, građanke Republike Srbije i nekoga koga su od najmlađih dana vaspitavali u građanskom i demokratskom duhu. Osećam bes osobe koja je naučena da poštuje zakon.
Rizikovaću da se upustim u neke nepotrebne rasprave (a iste su glavni razlog zbog kog sam batalila pisanje bloga) i da špekulišem, ali... ja imam neviđeni osećaj da su ovi izbori na prostoru Kosova i Metohije najobičnija farsa, smišljena da nam zamaže oči i da se glasovi pokradu. Štaviše, mislim da je i velika verovatnoća da ih proglase nevažećim i da bude da smo džaba glasali. Ako moram da biram, ja bih ovo drugo. Časnije je.
Zato, dame i gospodo, nećemo se lagati više – moj glas nije bitan. A ipak, ja sam glasala. I glasaću i dalje. Vetrenjače su mi najdraži neprijatelji, a jednog dana ću naći načina da ih pobedim. Ako i ne nađem, makar ću imati izvesnost da sam se borila. Imam glas, imam grlo i ima da lajem. Dok je sveta i veka. Kad drugi koriste slobodu govora da ugrožavaju moj zdrav razum smatram da ja imam puno pravo da je koristim da bih nekome dosađivala. Može mi se. Uostalom, vidimo se na nekim sledećim izborima.
Do tad, molila bih da se bratu Borku i gospo'n Bogdanoviću, ministru za Lešak, da nagrada za Evropljanina godine. Oni su više nego iko učinili za status kandidata. Šteta da im trud ostane nepriznat.
Oloriel, hej, hej! Nema na čemu. Drago je i meni da sam konačno nešto napisala. A što se politike tiče, ja ne mogu da se držim dalje od nje. Drugari i drugarice me zezaju da ću da dobijem čir zbog svega toga, ali ipak... moram. Takva mi je narav. Ja bih večito da menjam sistem. :D
Pazite na sebe - čuvajte se. To je prvi i najvažniji korak. Pozdrav Sweet-South-Sister i držim fige.
No, kako to kaže stara kineska priča - i to će proći. :o)
Prošlog vikenda sam imala čast da po prvi put radim sa jednom osmogodišnjakinjom domaći. Hm... da mi je neko rekao da ću imati toliko živaca da jednom detetu objašnjavam kako da piše sastav ne bih mu verovala. No, sklona sam da verujem da su moji živci posledica činjenice da sam sa domaćim zadatkom pomagala tada i više nikad. Mrzim razmaženu decu i mrzim kad me neko ne sluša, a najviše kad neko neće da uključi mozak. Ne zanima me što ima samo osam godina. Ako tada ne nauči da razmišlja neće nikada. Ako se tada ne nauči da odredi prioritete neće nikada. Ako tada ne nauči da odloži zadovoljstvo neće nikada. I verovatno nikada neće postati ono što bi, po mom mišljenju, trebalo da budemo - odgovorna osoba.
Istina, nisam ja pozvana da delim savete. Umem da budem jako neodgovorna. U poslednje vreme i biram tu liniju manjeg otpora i povremeno mi se desi da prepoznajem nesigurnost koja se najčešće ispoljava kroz aljkavost u radu. Kao "zašto da pokušavam kad će ionako da ispadne loše?" Tada se ljutim na sebe i naređujem si da nastavim da radim, ma koliko da mi misli lutaju. Jednom će se rezultat pokazati i meni će se vratiti dobra stara vera u sebe i saznanje da zaista mogu da uradim sve ono na šta se zaista koncentrišem i što zaista hoću. Uostalom, trenutna malodušnost ne znači ništa. Kao je neko lepo rekao "ljudi nekada plaču ne zato što su slabi, već zato što su predugo bili jaki."
Ipak, poželela sam da Ivanicu poštedim izrastanja u slabu osobu. Ona je još mala i sada bi trebalo da nauči da iznosi svoje mišljenje bez obzira na sve. Neko će pomisliti i reći da je isuviše mala za to, ali juče sam čula priče koje potvrđuju da je dok je moj tata bio klinac najnormalnije bilo da dete od osam godina čuva goveda tamo negde po planini, sa sve vukovima i ostalom bratijom. Danas, dete od osam godina ume sjajno da se snalazi po cyber svetu, ali često ne ume ni sline čestito da obriše. I bira liniju manjeg otpora, nesvesno naravno, jer je naviklo da će roditelji da im urade domaći zato što je, zaboga, bitna petica, a ne da dete nešto nauči. U moje vreme to nije bilo tako. Barem ne u mojoj kući. Još uvek me boli glava od čvrge koju je tata umeo da mi zvekne kad bi smo vežbali matematiku, ne zato što ne znam, već zato što ne pokazujem interesovanje da naučim niti slušam ono što mi se govori. Kad pogledam unazad mislim "hvala, ćale. Da nije bilo tog tvog takvog ponašanje nikada ja ne bih naučila da nije važno koliko puta padneš, koliko puta se spotakneš, koliko puta tresneš facom u blato. Važno je da uvek ustaneš, otreseš prašinu, podigneš glavu i nastaviš dalje. Svojim putem."
Ove sedmice sam ga gledala dok je vršio političko samoubistvo kritikujući ljude iz svoje stranke zbog odnosa prema dešavanjima u našem kraju. Nije mu prvi put. I baš kao i prethodnog puta kad je to radio, kritikujući kriminal na ovim prostorima, bila sam ponosna na njega, jer je izabrao da se bori za ono u šta veruje. Istina, život bi nam danas bio mnogo bolji da je on odavno naučio da ćuti. Računali smo koliko bismo sada bili "teški" samo da još tada, pre par godina, umeo da zažmuri, okrene glavu i ćuti. Minimum milion i po jura. Da je hteo da im se pridruži bagri, bilo bi tu još više. No, nije. Danas uprkos nemanju tolikog novca, mi živimo. Živimo dobro čak i bez zloupotreba službenog položaja i privilegija. Ja živim još bolje od kako sam čula da je jedan od glavonja iz stranke koji su nam tada zagorčavali život prišao mom ocu i izvinio se zbog svojih postupaka. Mada, priznajem, i dalje želim da ga šutnem u cevanicu i to onda kada nosim rendžerke. No, činjenica da te poštuju iako te možda mrze, nema cenu i nema ničeg boljeg. A rečenica "dobar je on, ali pošten" je najveći kompliment koji ja mogu da poželim da čujem za svog paterfamilijasa, iako to u Srbiji baš i nije na ceni.
I da, biti pošten je kod nas nešto što se najteže uči. Pa ne nauče te ni da treba sam svoj domaći zadatak da uradiš, a kamoli nešto drugo. Štaviše, odgajaju te u uverenju da ti život, država, Bog, čovečanstvo, svet... da ti svi nešto duguju i da je sasvim u redu da ti to uzmeš. Pa šta i ako otimaš? Nema veze. To je ionako tvoje. Am... flash news, nije! I ne bi trebalo da bude. Trebalo bi malo da se pomučiš, da radiš nešto. Niko ništa neće da ti da, a Boga mi, neće ni da ti dozvoli da otimaš. Ako ti dozvoli onda je budala i bolje ponašanje ni ne zaslužuje.
Ivanica i ja smo na kraju završile domaći. Naterala sam je da zamisli kako bi ona taj oktobar u njenom kraju nacrtala, budući da jako divno crta. Naterala sam se ja mi opiše svaku boju, svaki miris, svaki zvuk... sve što je sačinjavalo oktobar u njenom kraju ove godine. Naterala sam je da mi priča. U jednom momentu sam je uhvatila da samo ponavlja moje reči, a onda sam joj zapretila da joj neću dati da gleda crtaće tog dana niti ću joj lakirati nokte, neću je ni našminkati niti se igrati sa njom. Zapretila sam joj da ću sve reći njenoj baki, a mojoj tetki i da će biti kažnjena ako ne počne sama da priča. Uvidela sam da se jako stidi, da je kad je škola u pitanju jako nesigurna i pokušala sam posle da tetki ukažem na te stvari. Znam da se ona jako trudi da radi sa njom, ali je kao i svaka baka previše popustljiva. Lako se razneži i voli da ovoj maloj ugodi. Dete kao dete, koristi njenu slabost. Na kraju, ko zna šta će od svega toga da bude, ali ipak malena jeste jako dobro, bistro i pošteno dete. Možda ne voli da čita i piše, ali voli da crta. Možda je potrebno usmeriti se na taj njen talenat. Otkrivati joj polako taj svet, pomoći joj da poželi da završava zadatke, da bude zadovljna kad sve obavi, jer je ona sama uspela i ukazati joj na to da je ipak jako lepo kad su u nečemu dobar, pa makar samo zato da bi te drugi poštovali.
Istina, svi ćemo mi kazati da radimo nešto zbog sebe, ali nam priznanje uvek godi. Godiće i njoj. Počela sam Ivani da pričam kako je to lepo. Pokušavala sam da joj ubacim rovca, da se malo zamisli. Ne verujem da sam imala preterano mnogo uspeha, ipak je to samo jedan dan, ali sam zato uspela sebe da podsetim na zadovoljstvo kada si cenjen zbog onoga što jesi, zbog svog rada i talenta, zbog znanja. Negde, nekako sam to uspela da zaboravim i prepustila se matici, samo povremeno pokazujući znake života. No, sada sam poželela da to zadovoljstvo osećam stalno. Volim sebe kad sam pametna, mršava kučka. A kučka sam samo zato što ne trpim izgovore i što sam u stanju i sebi da lupim šamar kad krenem da jedem šta se ne jede i da tražim izgovore. Kad odustajem od izazova, kad se predajem. Ne dopuštam to ni drugima. Jer je zarazno. Sama sam zakačila taj virus. Sama sam i počela da ga ubijam. Za sad mi dobro ide. Za budućnost ćemo videti.
Ko zna? Možda i ja jednog dana budem ta koja će mirne duše da vrši politčka samoubistva jer će da se bori za ono u šta veruje. A ova moja mala možda i nauči koliko je dobro da svemu što radiš budeš potpuno posvećen i da će rezutlati doći. Kad tad. Mora.
Ja danas pravim jednu na duže staze grešku, mada ima i svoje pozitivne strane. Danas klincima objašnjavam stvari onako kako sam voleo da ih meni objašnjavaju kad sam bio klinac; ne da mi sažvaću, ali da me nauče da logički razmišljam. I morao sam sam da učim da samom sebi tako objasnim. E sad, lepo je nekome nacrtati, ali je za njega lepše da ga naučiš da sam nacrta. I drugima kao i sebi.
I danas mi nije jasno da li je ako dođeš samostalno do cilja kroz pedeset godina Pirova pobeda u odnosu na činjenicu da uz nečiju pomoć stigneš za pet minuta. Mislim da bih isto i kad bih morao ponovo.
A da ne bih ostavljao baš dva svoja posta na tvom blogu, ovo za Pater-Familias-Nettle ću samo prokomentarisati sa: možda je teže, ali po svom je slađe. Naročito ako si u pravu. Pozdrav tebi i ostatku Nettle-family. :-)
@Anoniman 2, hm... stvarno, zašto ljudi komentarišu, a ne čitaju?
@Sizif, ja bih jako volela da se uvede taj sistem da sam učiš, da istražuješ i d aradiš. Naročito bih volela da se uredi više prakse, a manje teorije. I to kao obavezno. Ovako je samo ako hoćeš. Bez veze, ako mene neko pita.
Sve što dobiješ sam je bolje. Barem mislim. Ako ništa drugo, niko ti ne može reći da mu/joj nešto duguješ, a imaš i to samopouzdanje koje ti niko ne može oduzeti. Znaš ko si. To jeste važno.
Mnooogo je slađe. Ionako smo mi familijarno takvi da volimo da smo uvek u pravu, iako ne bežimo od mogućnosti da grešimo.
Otpozdrav! :o)
A sto se ucenja i domacih zadataka tice, veruj mi, ti si prosla samo jedno popodne, a mene to sacekuje i docekuje svakog dana, i da znas da ucenje s decom, narocito kad osetis da su potpuno nezainteresovana dok ti dubis na trepavicama da im nesto objasnis - potpuno demoralisuce.
Volela bih da moje dete razmislja logicno, da ume da donosi zakljucke, medjutim, u svetu gde se sve servira na tacni, i njima je lakse da jednostavno nabubaju, i ne znajuci da sebi cine medvedju uslugu.
Da, videla sam to kod nekih drugarica moje sestre od strica. I još, zamisli, deca nju optužuju da se pvari važna zato što uči i na svoj rad dobija ocene, a kad treba da se vežba za Mislišu ili da se radi Čitalačka značka ili nešto slično, nju zovu. Gde su to videla? Ja mislim u kući i u društvu, jer neko hoće da sa (ni)malo rada dobije sve. E ne može to tako- Ne prihvatam.
Hvala. I ja tako mislim. Ima on i puno mana, ali neke stvari ih potpuno potiru. A možda sam pristrasna. Ionako sam ja tatina kćerka, par exellence. :D
Jeste, imam ja buvice i bubice. U glavi. Tad pevam „Došle su mi moje bube“, Suncokreta i uživam u svom bubičastom danu. Iskreno, it’s not PMS, I’m always a bitch!
No, to nije buva o kojoj bih da pišem, premda su te buvice krivci za mnogo situacija i hm... zanimljivih priča. Ipak, glavni akter ovog teksta je ono divno malo stvorenje koje peva „food around the corner, food around the corner, food around the corner for me...“ i koja sada krasi moj profil na Fejsu. Što? Da neću možda svoju fotku da stavljam?! Neću sigurno. Svakodnevno se gledam u ogledalu minimum pola sata. To bi bilo previše. Šta? Da me neko drugi vidi?! Pa vala neka ištampa fotku i nek je zalepi na zid ak' 'oće. Živo me zabole!
Jel neko već pisao o tome? Jeste? Nije? Boli vas uvce šta bilo ko ima da kaže? Pa i mene zabole, ali ja ću da lajem. Može mi se. Hoće mi se.
Uostalom, dopala mi se ta situacija sa crtanim junacima. Pritom, savršeno me ne zanima ko je inicijator, čija je originalna ideja i blablablabla... stvarno... ne interesuje me. Međutim, nalazim prilično interesantnom, a u neku ruku i fascinantnom, činjenicu da ima ljudi koji su do te mere bili iziritirani ovim događajem da ih nije mrzelo da čoveka prijavljuju i to još za, nem ti pojma, širenje neke mržnje, pornografije... qrac palac. Missim... daaaaaaaaaaj, bre, ljudi, da li ste vi normalni?!
Šta? Smatraš da je ideja debilna? Super! Tvoje pravo. Aj sad odjebi od mene kojoj je ideja cool. Nemoj da učestvuješ. Izignoriši. Iskuliraj. Mene pusti da se, kad vidim neku profil pikčr tog tipa, setim nekog davno zaboravljanog crtaća koju su puštali svakog jutra u 7.15h i da se opustim kao čovek.
Sve to... konkretno, to prijavljivanje i gluposti, ne bi mene toliko iziritiralo da me nije podsetilo na ružnu naviku koju sam bila razvila prošle godine u ovo vreme. Počelo je iz čiste radoznalosti, vrlo je nerviralo, ali je ubrzo postalo itekako zarazno! Radoznalost je ubila mačku. Mene umalo. Posle nedelju dana mi je bilo previše. Mišljah da će me napasti dijareja i povraćanje istovremeno, a ko će izdržati borbu na dva fronta?
A navika? Eee... pa ima ona veze sa modernim tehnologijama, sa informisanjem, poprilično i sa voajerizmom, ali da sam neka kombinacija voajera i egzibicioniste, nikom nije strano. Da je drukčije ne bih ni bila na blogu niti bilo gde na Netu. Bila bih u ilegali. Što i nije tako loše. Elem, NAVIKA se ticala čitanja komentara na novinske tekstove na njihovim internet stranicama.
Joooooooooooooj... madre de Dios... znala sam da sam budala, ali koliko je moja budalaština uzela maha postalo mi je jasno tek tada. Čoveče, pročitam tekst, oformim neko mišljenje bazirano na onome što već znam i na nekim dodatnim istraživanjima koje me ne mrzi da obavim ne bih li razjasnila eventualne zamagljene delove. Važno, potrudim se da ne delim po babu i stričevima već da sagledam sve pro et contra argumente. E ondaK uzmem ja lepo da pričitam šta neko drugi ima da kaže na tu temu. Računam, možda naleti i neko okay mišljenje, možda me upute na neku knjigu, neki drugi tekst, nešto... nešto novo, zanimljivo. ALI! Eee... ali ne lezi vraže, na jedan čitanja vredan komentar dođe milijardu debilnih dabili debilnih komentara. Suština, presipanje iz šupljeg u prazno „sad ću ja tebi da dokažem da si ti najobičniji glupan i da ja znam mnogo više od tebe“. Hm... care, zabole nekog trepavica što ti više znaš. Ako je to zaista tako, svaka čast, al’ aj sad lepo razguli i ne smaraj ovaj narod ovde.
Čoveče, kakvih je tu bisera bilo! ČOVEČE! Psihijatri, psiholozi, antropolozi, sociolozi i svi ostali bi imali štošta da kažu na tu temu. O tim ljudima naročito. Još kad ukapiraš da ima likova koji su na netu i na datom sajtu 24/7... aj kuku! I imaju komentar na svaku temu! I u sve se razumeju! Ma nema... i politika i fudbal i tenis i košarka i kultura i... sve, bre! Zabrinuh se u neko doba – nije valjda da oni sve to rade za džabe?! Pa ljudi, platite ih! Oni ulažu toliko truda u to! Treba da budu plaćeni! Uostalom, ja i verujem da neki zaista i dobijaju pare za taj svoj trud. Ili to ili su psihopate. Trećeg nema.
Kao što rekoh, to me, srećom, nije dugo držalo. Tu oko nedelju dana je bilo dovoljno da shvatim koliki su to debili, a da sam ja još veći debil kad se mantam prateći šta rade. Od tad, slabo čitam i novine. Barem u elektronskoj formi. Draži mi je miris papira i štampe. Bez sveznajućih individua.
I da, stvarno, zašto oni moraju sve da znaju? I zašto iko od nas misli da je ikoga briga šta mi mislimo? I šta je debilima koji su prijavili ovog lika sa Fejsa skrivila moja buva, a?
ŠTA TI SMETA MOJA BUVA, BRE?!
te komentatore ne bih komentarisao, ali ova pesma i spot su idealan spoj njih i ove prve teme, pošto je ovaj najmršaviji svirac pokrenuo celu akciju, a čak par puta kadar prođe i kroz mene :)
@Djole, aj mi reci zashto mene ne chudi shto je nishka pank grupa, a pokoji kadar prodje i kroz tebe, a? :P
Elem, znam da je taj dechko, Ivan, da tako kazem "doveo" akciju u Srbiju, ali ljudi su bili u fazonu da je to ideja nekog drugog, blablabla... mislim, whatever. Lik je kraljchina jer je pokrenuo lavinu pozitivne energije, a veruj mi, meni je tih dana to itekako bilo potrebno. :o)
Komentare pišem kad baš ne mogu da se suzdržim. Dođu mi kao besplatno i bezazleno mesto za otresanje glavom o zid. Treba mi to ponekad. Ne čitam ih skoro nikad, jer koliko tamo ima "slučajeva", zatim, koliko mediokriteta koji me stvarno ne zanimaju...
Krak! Čujem samo to. Pucanje prstiju. Valja mi se vratiti u formu. Pisati. Nisam odavno. Nije mi žao. Nekad ne možeš pisati o životu, nekad moraš živeti. Nekad ne možeš pisati o osećanjima, moraš osećati. Istina, neko može i jedno i drugo. Svaka čast. Neko ne može. Ili barem ne može uvek.
Naiđu periodi kad ne umeš da sročiš prost SMS i kažeš ono što ti zaista leži na umu, a kamoli neki jači tekst, koji ima smisla, malo humora, malo gorčine i koji je dovoljno oštar da zadovolji neke tvoje kriterijume. Ne kriterijume drugih. Prestala sam da pišem onda kad sam uhvatila sebe kako osluškujem tuđe reakcije i kako očekujem potvrdu. Vraćam mu se kad sam svesna da mi puca nokat za potvrdu i reakcije. Nije to tako bitno. Bitna je priča.
A priča ima. Život, žurke, pijanke, putovanja, putovanja... Ljudi! Ljudi u svoj svojoj rugobi i lepoti. Sjajni ljudi vs. uvrede za idiote. Za mene poslastica. Još kad mi nalete na volej... uf, uf, uf... naoštrim jezik i počinje paljba... to nisu više čak ni uvrede, to je neki viši nivo, klasično podjebavanje, podsmevanje... cinizam tako izražen da može da se grize. Lepota.
Ne, nisam u tom fazonu shinny happy people. Ae, zajebite me sa tim stvarima. Kad sam najviše tragala za tim osećajem sreće bivalo mi najgore. Pokušavala sam da sakrijem od sebe same da ću da popizdim ako bratovu devojku ne izbacim makar iz stana, ako ne iz naših života. Zašto? Zato što je sa njom, on prestao da se smeje. Zato što mu je isisavala svaki atom snage i svu pozitivni energiju. Zato što je bio, što smo oboje bili, dovoljno imbecilni da dozvolimo da se to oduži. Srećom, kao i sve žene te vrste, i naš succubus je glupa jedinka pa se sama sjebala. Ćao-zdravo. Srećan put, pišo moja mala. Nama se vratila pozitiva i mir. Čak nam je i cveće podivljalo i počelo žestoko da raste, iako nismo baš ažurni kad je briga o njemu u pitanju. Ipak, kažu da su najčešće važne dobre vibracije ili makar nedostatak loših.
Zato, pardon my french, ali me ne grize savest koga kod da oteram u PM, koga god da izvređam, na kome god da istresem sve svoje frustracije, ako ta osoba zasluži. Dosta mi je onih kerova koji će kad ih gazda bije da budu mirni i pored njega, a čim ne pazi da ga ugrizu. Sa takvima po kratkom postupku – pobiješ govna i gotova stvar. And it feels good! Makar te nedostatak manira ne izluđuje.
(succuba sucks)
(Indeed sucks)
Djole, ahaaa... I dobro mi ide. ;o)
Moj brat mi je nekad govorio: samo piši, ko zna šta dobro iz toga može da izađe. Ja bih to samo malo modifikovao: piši kad osetiš da treba, i ne može da ne bude dobro. I tebi da oslobodiš energiju i onima koji bi da čitajući neke stvari u životu proživeli čitajući a ne proživljavajući (mislim na ružne stvari u životu).
@Sizif, tako nekako. Ma videcu vec. Imam neku ludnicu narednih mesec-dva i pretpostavljam da ce biti pisanja, ako na kraju dana budem bila sposobna da pogledam u monitor i ako mi se slova ne budu smuchila. :D
...Godo neće doći. On nikad ne dolazi, a možda je i umro, pa ga zato nema. Tja, ionako je, uglavnom, najobičniji kreten.
Često me ljudi pitaju zašto sam upisala Pravni, zašto sam se odlučila na taj korak. Obično kažem zbog para i da naučim da zaobilazim zakone i pravo. Onda mi daju the look i ne mogu da veruju šta izgovaram. A ja? Ja to kažem samo zato što na glupa pitanja sledi glup odgovor. No, barem je objektivan. Subjektivno mišljenje i osećanje odavno nemaju nekog naročitog značaja.
Juče se, ipak, potvrdilo da ne grešim kada kažem da sam tu da naučim da zaobilazim pravo. MSP je pokazao majstorstvo u izvrtanju činjenica i... svaka njima čast. Aferim, gospodo. Ne znam ni zašto je iko ikada očekivao nešto drugo. Sila Boga ne moli – tako je sada, tako je oduvek bilo. Međunarodno pravo predstavlja samo paravan velikima da gaze male. Kad velikima treba, lagano ga zaobiđu, a nekada i krše. Može im se. Kraj priče. Baš kao što je može našim tajkunima i tajfunima da rade sve što hoće, jer zahvaljujući radnim mestima koje bi ljudi izgubili ako bi se neko od njih, da se tako izrazim, naljutio, raspolažu sjajnim, ne pregovaračkim, već učenjivačkim kapitalom. Nezavisno od toga koja braća su na vlasti. Tu pregovora nema. Hajde da jednom u životu ne budemo glupi ni naivni.
Kakva je reakcija u KM na odluku MSPa? A kakva da bude?! Negativna! Što da neću možda da pevam od radosti kad mi neki tamo kreten koji mi ne nit' rod nit' pomoz' Bog vršlja po dvorištu?! Ahaaa... hoću. Juče malo.
Moja reakcija? Hm... da razmislim...
Isto negativna. Ej, bre! Alooooo!!! Pa... ne znam! Koliko sam se iznervirala ne mogu trezveno niti razumljivo da objasnim svoju reakciju. Znam samo da se nikad, ali NIKAD u životu nisam osetila tako užasno, ružno... nemoćno, bre! Mrzim taj osećaj. Ne postoji ništa gore od toga kad moraš da stojiš sa strane i gledaš kako neko ko nema pojma o tebi odlučuje o tvom životu, a ti ne možeš da odreaguješ. Ne raspolažeš potrebnim sredstvima, a i nisi siguran koliko je i koliko bi tvoja reakcija bila ispravna.
Da se razumemo, ovaj tekst ne pišem kao osoba koju zanima politika i diplomatija. Moje profesionalno mišljenje u ovom slučaju meni nije bitno. Zato ga neću ni iznositi. Ne pišem ga kao neko ko je uteniran da se stvari sagleda iz svih uglova i da ih razume. Ne pišem ga rukovođena isključivo razumom. Naprotiv, ovde govore osećanja. Prvenstveno, bes.
A onda, na koga da se ljutim, a?
Na našu diplomatiju?! Pa uradili su sve što su mogli! Svakako su uradili više nego oni pre njih.
Na sudije? Pa i oni su samo radili svoj posao.
Na Šiptare (ne, nisam politički korektna i neću to ni biti dok ne moram da budem! Uskličnik!)?! Zašto?! Oni samo gledaju svoj interes i ostvaruju ga. Sad, što su bili pametniji i organizovaniji od srpske zajednice i što smo mi sami krivi za skoro sve što nam se događa to je druga priča.
I zaista, nervira me taj naš običaj da druge krivimo za sve što nam se desilo. Nerviram me taj nedostatak odgovornosti. Mnogo me nervira. Jer mi onda dođe da pitam „Dobro, a ko je Šiptarima prodavao svoje kuće i stanove, njive, šume... sve? Jesu li Amerikanci i neko treći ili smo to bili mi, Srbi?“ Pritom ne mislim samo na period nakon bombardovanja. Ne. Mislim prvenstveno na sve ono vreme pre toga, na sve ono vreme mnogo pre. Šta, sad će neko da mi kaže da ljudi nisu imali izbora? Ahaaa... dobro. Razumem. Nisu imali. Međutim, onda ne mogu a da se ne zapitam: a kako imaju obraza da, iz udobnosti svojih novih, srbijanskih i dijasporskih, domova, traže da se drugi žrtvuju za njih? Kako? Ja, lično, obraza za tako nešto nemam. Eto, nemam.
Jao... napljuvaće me sad „patriote“ kako ja nešto mračim i mlatim praznu slamu. E pa, njima imam da kažem samo jedno – moja porodica je još ovde i mi nikad ništa nikome nismo prodali. Kraj priče.
Ipak i dalje, ja obraza da tražim neke žrtve od bilo koga nemam! NEMAM! Imam obraza samo ja da se žrtvujem i da učim i radim i trudim se da u nekoj budućnosti, nekako, makar malo uradim nešto za ono što je meni važno. Za moj dom i moju zemlju. Ne mogu da sedim sa strane. NEĆU! Ne mogu.
No, život se ovde nastavlja. Pretpostavljam da su se gradski oci, kako pozicioni tako i opozicioni uzbinuli. Pretpostavljam da su se i oni matorci koji samo skaču s jednog kanala i dnevnika na drugi uzbunili. Pretpostavljam i da će uslediti nova priznanja nezavisnosti. Ipak, pretpostavljam da će život zaista nastaviti da se odvija kao i do sad. Imaćemo dobre i mirne dane. Imaćemo i loše dane. Oni južno će da vode svoju politiku. Mi ćemo voditi svoju. BizMismeni i mafijaši će se i dalje savršeno slagati. Mnogi od njih će imati aminovanje od strane nekih figura u vrhu i jednog i drugog naroda i tako... sve u svemu - na Zapadu ništa novo.
A političari? E vidiš, uglavnom će da se snimaju, slikaju i daju izjave. I jedni i drugi. Kad treba nešto konkretno da se uradi reći će „pa ja ne mogu, meni dete treba da izađe u kafić“. U prevodu: ja bih da kao nešto radim, ali ako mogu da izvučem samo privilegije iz svoje pozicije. Ne bih baš da se zameram izvesnim ljudima.
Gledam, slušam, ne mogu da verujem. Pa ako ćutiš onda nisi ništa bolji od njih. Onda možeš slobodno da im se pridružiš, čisto da ne bude da im odobravaš bez ikakve koristi, jer ćutanje u ovom slučaju znači odobravanje. I to je tako. Ne postoji ta šminka kojom se stvari mogu drukčije prikazati. A ipak, ćutanje se najviše i isplati, jer i kad progovoriš i kad pokušaš da pokreneš neku konkretnu akciju da se nešto na Divljem Zapadu sredi neko viši te iskulira. Neka, ne talasaj, postoji viši interes. Paradoks je što se upravo u ime višeg interesa taj interes potkopava.
I posle su nam za sve drugi krivi. Jesu. Baš!
Kao i SVE sudije na ovom svetu, odlaze kući u uverenju da su SAVESNO uradili svoj posao!
U istom takvom uverenu - da su savesno uradili svoj posao - odlazili su kući i srednjevekovni dželati, inkvizitori, Jozef Mengele, mučitelji Hitlerovog Gestapoa i koncentracionih logora, Staljinovog NKVD i sibirskih gulaga, Bravareve OZNE i Golog Otoka, pa čak i serijske ubice i masovni zločinci!
Shta da kazem na sva deshavanja, oduvek smo znali, od deshavanja 70.ih, 80.ih, znalo se, oni gore su se uvek pravili gluvi, nemi i coravi...i dok su im gurali prst u oko, cuti i uzivaj u polozaju dok si tu...
@Ikarus, ah... pravo i pravda nisu isto. To je prvo shto se uchi na Pravnom. A ta ubijanja - borba za opstanak. Selekcija. Ili budi ajkula ili dozvoli da te pojedu. Jbg, zivot je cava. Uglavnom.
@Lanna, yap. I ni malo mi se to ne svidja. Na momenat sam pomislila da sam samo surova. :o/
@dabre, upravo tako - samo da živimo i uzmemo ono najbolje od života. Moramo tako. :o)
@Morticia, da, da... nema goreg osećaja. Prosto ti dođe iz kože da iskočiš.
uvek pomislim na tebe... drzi se! :)))
Najtužnije od svega, u te ignorante se mogu ubrojiti mnogii koji žive na ovim prostorima nesvesni vremena i prilika u kojima živimo.
Držim se. Drži se i ti i prosvetljuj malo raju tamo kod tebe. Ne može da škodi. :D
"Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
...
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.
I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose -
ostalo vam na čast!"
Danas je usled nekog kolektivnog ludila nastradao Čovek. Onaj sa velikim Č, Dobar Čovek. Lekar, pedijatar koji nas je kao klince sve lečio i koji se nikad nije požalio kad je morao i u četiri izjutra da ustane zbog nekog od klinaca. Koji je imao običaj da kaže „Neću da te bodu. Ove tablete će da srede stvar.“ Za klince blaženstvo, jer smo i mi injekcije želeli samo kad nema alternative.
Na ovom mom Divljem Zapadu ništa novo. I dalje se međusobno čarkamo, a da prostite, uvek najebu dobri i nedužni. Oni koji zaista izazivaju neprilike se uredno baškare gde god im se može.
Nemam mnogo toga da kažem. Sve je to tuga, čemer i jad.
Grad je ućutao. Grad i treba da ćuti. Treba da se stidi. I južni deo koji je smrt ovoga čoveka skrivio i severni deo koji, takođe, nije bez putera na glavi. Danas je zbog ljudske gluposti nastradao Čovek.
Strahotno je samo što se glupost sebe same nikada ne stidi. I što se nastavlja. Strahotno i sramno. Odvratno. Ogavno. Tužno i jadno. Sramno.
Videla sam Pravdu. Eno je na smetlištu. Leži prebijena, ubijena, ponižena. Ne, ne čeka svojih pet minuta i ovoga puta ona sebe ne doživljava kao sporu, ali dostižnu. Ona sebe doživljava kao poraženu.
Videla sam i Mir. Izgubio se. Umuknuo. Poraženo pognuo glavu i ćuti.
Videla sam Dobrotu i Čovečnost. Spakovale su kofere i otišle ko zna gde.
Poštenje ovde odavno ne stanuje.
Sada kolo vode zakon jačega i sila. Nepravda pravi pir, zloba i lopovluk se svuda šire. Pod kožu su nam se uvukli. To su, u tepihu, u nameštaju, ma čak i grinje kad ubiješ one ostaju. Slave. Piruju. Uživaju.
Danas je nastradao Čovek!!!
Eeeeeeeeej!!! Čovek!!!
Čovek! Sa velikim Č.
Tuzno je kod nas. Nazalost.
@Sizif, ma... ne znam. Vishe nishta ne znam.
Šta je s čojstvom? Ubili smo ga. Ili smo zaboravili šta znači, a trudili su se da nas nauče.
Retko koji dobar profesor književnosti će vas, u Srbiji, pustiti da se kroz II srednje provučete bez „Gorskog vijenca“. Prosto, to je alfa i omega našeg nasleđa. Naravno, i crnogorskog, za one koji prave razliku. Ja je ne pravim. Nije mi bitna prosto zato što to delo posmatram kao biser svetske književnosti, kao nešto što bi valjalo ceniti, voleti i čuvati.
Zašto svi mi koji ga volimo, volimo „Gorski vijenac“? Hm… razlozi su različiti. Valjda to zavisi od pogleda na život i ljude, od iskustva, a Boga mi, i od sposobnosti da se stvari shvate i prihvate. Ja, lično, se naježim svaki put kad neko počne da mi ističe vrednost tog dela veličajući u njemu izraženo rodoljublje i spremnost da se neka krvca lije za otadžbinu i tamo neku čast. Na žalost, život me je naučio da će s bojnog polja prvi uteći upravo ti ljudi, a da će krvcu prolivati oni koji se pozivaju na jednu drugu vrednost koji je Njegoš istakao – na čojstvo.
E sad, pretpostavka je (oboriva, naravno) da mi znamo šta je čojstvo. Valjda nam vosak nije baš toliko ušao u oči, uši i moć poimanja. Pretpostavka je da znamo da je to sposobnost, ne samo da budemo hrabri i junaci, da štitimo slabe od jakih, od tlačitelja, već i da štitimo druge od nas samih. Pretpostavka je da to treba da primenjujemo ne samo u sukobima kakav je u „Gosrkom vijencu“ opisan nego i u odnosu prema svima onima s kojima dolazimo i možemo doći u kontakt. Valjda treba da važi pravilo da, ako nekome već ne želiš dobro i ne želiš da mu/joj učiniš dobro, nećeš činiti ni loše. Barem ne namerno i barem ne zato da bi lečio/la neke svoje frustracije.
Hm… e tu već, u smislu pravila da je pretpostavka majka svih zajeba, zaista i nastaje pravi i najveći zajeb. Teoretski, naša pretpostavka jeste tačna. Teoretski, svi ćemo se mi složiti sa njom i klimati glavom mumlajućim „mhm… aha…“ Potpuna potvrda!!! Rek’o bi čo’ek da smo anđeli Božji i da smo svi tako užasno fini i kulturni i da mrava zgazili nismo i ne bismo.
Rek’o bi il’ bi pomislio. Užasno je to što bi, neretko, pogrešio. Jer, nismo takvi. Naprotiv. Grozni smo. Ili smo uglavnom grozni.
Ne brojim više razočarenja u ljude. Prosto, zaboravljam sve. Brišem. Ne trudim se ni da ih (ljude) razumem. Ukapirala da mi neće poći za rukom. Jeste da mi je trebalo dosta vremena, ali na kraju su stvari ipak nekako sele na svoje mesto i došlo i meni iz… u glavu. Ponekad neko nije ni čovek, a kamoli da mu se može prikačiti epitet „dobar“. Čak ni kada upotrebim sve boje duge ne mogu neke ljude napraviti onim što nisu – ne mogu ih napraviti ljudima.
Ipak, trudim se. Pokušavam. Pronalazim opravdanja za sve komplekse, za sve frustracije, za svako loše delo i… eto, pokušavam. Kad me opet po faci tresne činjenica da je sve to džabe, ljutim se. Ne na njih. Nikada na njih. Ljutim se na sebe. Jer sam dozvolila da poverujem da ipak znamo šta su čojstvo, čovečnost i fer plej. Jer sam još jednom ispala budala.
Pffff… nije kao da mi to smeta. Razlika između žita i kukolja se uvek vidi, a na kraju svako od nas dobije ono što zasluži. Ni manje ni više. Možda nam karte u ovom deljenju nisu najbolje, možda nas očekuje paklena igra i žongliranje na „ivici lucida i ludila“, ali to ne znači da ne treba da odigramo fer i da će nam biti bolje ako onima oko nas postavljamo klečke. Možda na kratke staze takve gluposti i dovedu do zadovoljstva, ali nešto trajnije… neee… samo uludo potrošena energija.
A ja? Ja brišem te ljude. Popularno rečeno, stavljam ih na ignore. Kako to lepo kaže Remi „a ja, protiv prirode, izbacujem memorije. Selektivni reset da budem za pet i puštam pauzu i štišćem play… mmmm… bit ću okay.“
http://www.youtube.com/watch?v=tlS447AarMo
Hvala na linku.Mnogo volim tu pesmu. :o)
@Djole, pa sad... ako se uzme sve ono shto je o njemu poznato kao o vladaru i choveku ni ja ne mogu da ga ubrojim u omiljene likove, ali kao knjizevnika... shta tju kad volim?
A Remi? Remi je kraljica. Nego, iz kojih razloga ti je bila zanimljiva? :P
NIšta od čojstva, jer ga danas deca čini mi se ne dobijaju u vaspitanju. I ako ga dobiju, život im vrlo brzo pokaže šta je ispravno, a kako se mora. Ne verujem da ijedan roditelj danas uči dete da treba da se bude grabljiv, sebičan, samoživ, lažov, bezosećajan...
Da budem malo ciničan: dok nauče da čitaju i stignu do Njegoša, već su videli šta je nepravda. Makar na svom nivou.
Najteže je biti fin!
Na žalost, to su stvari koje se nose iz kuće. i da, istina je da je najteže biti fin. Naročtio je teško kad se suočiš sa nekim naoko finim ljudima koji su u stvari... sve samo ne fini. Sve je to žešći zaj...
@Djole, auuuu... pa vidi, razolizi za smeh su uvek lepi razlozi. ;o)
@Vithor, hvala. Ma ne pretržem se ni ja, ni od pisanja ni od čitanja. Užas. Nego me je jedan događaj od noćas podstakao na pisanje. Mislila sam i na Face da baČim tekst, ali previše ljudi bi se prepoznalo, a trenutno nemam živaca da se ganjam sa budalama. :D E, a snimi kako sam izgubila oštrinu. Nisam više surova kao ranije. Ne sviđa mi se to. Moraću da menjam. ;o)
Ma tim merdzovanjem se gubi dosta. Ono, svi ti ljudi su dojednom eksperti za tebe i svi te kao znaju i... ma obichno daju sebi pravo da isuvishe prichaju. Po ovoj vrutjini za to imam samo jedno reshenje - gun i doooobru pucachinu. :o)
Uvažena delegatkinja Tajlanda je mrtva umorna, jedva je čekala da se izvuče iz formalne garderobe i da okači štikle o klin, ali je u usto vreme super srećna i zadovoljna. Još jedan BIMUN je za nama. Četiri dana druženja su prošli, čini mi se, dok sam trepnula. Moji utisci? Prelepo, sjajno, fenomenalno! Tako je bilo prošle, tako je i ove godine. Puna sam utisaka i skoro svi su dobri. Kažem „skoro“, jer ne može uvek da bude sve tako sjajno i bajno. No, to su neke sitne zamerke koje zaista nisu vredne pomena i koje se gube kada obratimo pažnju na sve ono dobro što čini ovaj događaj.
Inače, BIMUN iliti Beogradski međunarodni model UN se održava od 2004. godine i predstavlja simulaciju zasedanja i rada organa Ujedinjenih Nacija. Osnovni cilj BIMUNa je, kao što je rečeno na sajtu, da uspešini studenti iz zemlje i sveta upoznaju mehanizme međunarodne saradnje i osnovna diplomatska načela (pregovaranje, mirno rešavanje sporova, dijalog, kompromis, konsenzus) i razumeju značaj uloge UN u savremenom svetu. Ove godine smo imali priliku da budemo učesnici jednog od četiri komiteta u kojima se raspravljalo o:
Savet Bezbednosti – „Situacija u Afganistanu“
Generalna Skupština – II komitet „Globalni sporazum o klimatskim promenama“
Savet za Ljudska Prava – „Položaj Roma u Jugoistočoj Evropi“ i
UNESCO WHC – „Svetska baština u Jugoistočnoj Evropi – faktor zbližavanja kultura“
Konačno, na BIMUN Plenum-u se povela debata o „UN i NATO – partnerstvo u očuvanju mira“
Ja sam ove godine bila u UNESCO-u. Priznajem, UNESCO mi nije bio prvi izbor, već Generalna Skupština i to prvenstveno zbog lepih uspomena iz GS od prošle godine. No, kako ja sve radim u poslednjem trenutku, tako sam i sada poslala prijavu baš u to doba i dobila sam da budem delegat Tajlanda i raspravljam o kulturnoj baštini Jugoistočne Evrope. Ljudi nisu bili tako navalili za UNESCO jer je kod nas, rekla bih, bilo najviše posla. Ne samo da je trebalo da istražimo UN, UNESCO i politiku zemlje koju predstavljamo, već i čitavu kulturnu i prorodnu baštinu Jugoistočne Evrope koja je itekako bogata.
Kad sam videla državu koju predstavljam prvo što mi je palo na pamet bilo je:
„Kakve veze pod milim Bogom ima Tajland sa kulturnom baštinom u ovom regionu?!“
E tu na scenu stupa lepota istraživanja, politike, diplomatije i povremenog uključivanja mozga uz veliku dozu radoznalosti. Naime, istina je da je sve na ovom svetu povezano, te tako meni nije bilo teško da ukapiram da je, na primer, moguće da interes Tajlanda bude da pomogne inicijativu Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske i Crne Gore da se stećci uvrste na listu Svetske kulturne baštine. U stvarnom životu to ne mora da bude tako, naročti sada, kada Tajland ima isuviše unutrašnjih problema, ali... teoretski bi moglo da prođe. Uostalom, mi se ovde samo igramo i, ako nemamo dokumenta koji direktno upućuju na određeni stav, imamo izvesnu slobodu da odredimo u kom pravcu ćemo mi „voditi politiku“ zemlje koju zastupamo. Naravno, valja zato lepo ustražiti tu zemlju i izvesti logične zaključke kako, šta i zašto.
Da, u slučaju da se neko pita zašto bi to mogao da bude interes Tajlanda ne bi bilo loše da se informiše o The Preah Vihear Temple or Prasat Preah Vihear, koji pripada Kambodži, ali i Tajlanđani tu hoće svoj deo kolača, pa bi se inicijativa ove četiri zemlje mogla videti kao nešto što bi moglo da se iskoristi. Anyway, opcija je mnogo, zaista mnogo, a i meni prija kad mašti pustim na volju.
Doduše, ako želim biti iskrena, moram da naglasim da na samim sednicama ni mašti ni jeziku nisam preterano puštala na volju. Jako slabo sam se javljala za reč. Zašto? Pre svega zato što je moj engleski zarđao, zatim zato što sam lenja i, na kraju, ne moram ja baš u sve da se mešam i da pričam o nečemu o čemu je trebalo da pričaju zemlje regiona i, prvenstveno, zemlje Evrope. Ipak, za to malo javljanja sam čak uspela da „napravim politički skandal“. Konkretno, „optužila“ sam Rusiju za „širenje svoje imperijalističke politike na prostoru Balkana“. Ovde smo to vrlo brzo izgladili. Rusija je uložila Point of Replay, a Tajland se potom izvinio na nespretno upotrebljenom terminu obrazloživši da je to mišljenje logično i da nije upereno protiv Rusije, već predstavlja zabrinutost moje zemlje za suverenitet država regiona, budući da je opšte poznato kako je taj region oduvek bio interesna sfera Rusije. Da li bi se baš tako završilo u stvarnom svetu – nisam sigurna, ali u stvarnosti definitivno ni delegat Tajlanda ni ja, kao ni bilo ko na svetu, ne bi dozvolio sebi takvu reakciju. Budimo realni, ljudi su ipak malo pametniji, odnosno oprezniji. Diplomate naročito.
No, da se ostavim „sukoba“, oni možda začinjavaju ovakve događaje, ali... ono što zaista čini njihovu čar jeste gomila fenomenalnih stvari koja može da se nauči i, još važnije, gomila fenomenalnih ljudi koje možemo da upoznamo. Sve su to mladi, ambiciozni ljudi koji zaista vole da rade nešto smisleno u životu. Neki su mi nabili žešći kompleks gluposti i lenjosti s obzirom na ono što znaju, što rade i koliko rade. Dakle, jedna obaveza za drugom, a imaju vremena i za zezanje i provod, ekipu, putovanja, jezike, naravno i fakultet... ma za sve. Svaka čast. Oduševili su me. Naravno, bilo je i onih koji mi nisu preterano bili po meraku, ali ne sumnjam da se ni ja nekima nisam dopala. Prosto, ljudi su takvi – ne odgovara svako svakome i to je i sasvim okay. U suprotnom, bilo bi mnogo dosadno i/ili loše.
Od četvrtka naovamo uspevala sam da uhvatim, možda, po tri sata sna dnevno, da upoznam sjajne ljude, obnovim engleski, vidim Ministarstvo kulture, prozujim po nekim klubovima i restoranima, naučim nešto novo, zezam se... uspela sam da postignem onaj sjajan osećaj da mi je dan ispunjen nečim lepim i korisnim. Najžešća fora je to što sam ja jutros, nakon što sam se fino naspavala, bila u fazonu da bih sve to ovog momenta ponovila. Da mi je neko ponudio: ajmo, rad, žurke, ludilo... poletela bih! Sve samo da imam što manje slobodnog vremena, mada sa istim ionako konstantno kuburim. Sve samo da sam što više napolju i da viđam što više ljudi, jer su mi onda oni momenti koje ukradem samo za sebe još dragoceniji i, iako mi ni do sada kada sam sama nije bilo dosadno, tada mi je još zanimljivije.
Jedva čekam sledeći BIMUN. Ne znam šta ću raditi ni gde ću biti. Možda opet promenim komitet, možda budem u timu, možda (puj, puj, puj) ne budem mogla da učestvujem... ali, svakako se radujem BIMUNu 2011. Svidelo se to nekome ili ne, ova mladež predstavlja budućnost. Zašto? Zato što nas neke stvari zanimaju i zato što ne trošimo vreme kukajući kako je sve loše, već radimo nešto konkretno. Iskreno, i nije bitno ako to neko, možda, radi samo zbog još jedne stavke u CVju. Ima i taj CV svoju svrhu, a ti ljudi znaju koju.
U svakom slučaju, vidimo se na osmom BIMUNu! Ovaj je bio sjajan! :o)
Gospodjice Diplomatski predstavnik Tajlanda, koje su mere vashe vlade povodom klimatskih promena?
shalim se naravno, ne volim politiku :)
Vidim ja da si ti perspektivna političarka iz godine u godinu. Aj pa da nam i sledeće godine pričaš kako je bilo.
P.S. Nego, sta kazu na Tajlandu, 'oce da se legalizuje prostitucija? :)))
Hm... nemam pojma, uglavnom sam se drzala njihovih sajtova vezanih za kulturnu bashitnu i ministarstva inostranih poslova.
Ne volish politiku? Pochni shto pre da je volish, bitje ti lakshe. Na zalost, sve u zivotu je politika, diplomatija, manipulacija. U odnosu prema svim ljudima svako od nas sprovodi neku svoju politiku. E sad... to shto ne volish drzavnu i stranachku politiku... to je druga stvar. :o)
@Sizif, eee... ja se 'ladno ne setjam tog sukoba, ali znajutji mene je itekako mogutje da sam napravila neki pichvajz. :D U skaldu s tim, teshko bi se moglo retji da sam perspektivan politicha. Moram prvo da savladam svoj temperament. :D
@Connor, hvala.
Hm... iskreno, ja sam mislila da su je vetj legalizovali. :D
Kao shto vetj rekoh, drzala sam se kulture i diplomatskih veza. O ostalim segmentima drzavne uprave i privrede ne znam bash mnogo. ;o)
Dan je zaista bio lep. Sučan. Jedva smo čekali da se oglasi zvono za kraj poslednjeg časa pa da bežimo napolje. Klasični srednjoškolci, II razred i zajednička ne-ljubav prema hemiji.
Nisam kapirala zašto toliko iritiram profesorku da čak i kad uspem da napišem sve što ona traži i to od reči do reči (živele super-prefinjene metode prepisivanja) jedva uspevam dvojku da izvučem i iskopa mi devojka neke greške koje ni lud ne bi video. Pitala sam se da li će i na poslednjem pismenom biti tako, jer je trebalo da tog dana donese rezultate. Naravno, nije me izneverila, dvojka na staklenim nožicama. Da nisam znala da će do kraja da je popravim (a Boga mi i da će ona morati da mi je popravi) još bih se i iscimala, ovako... spremila sam se za odgovaranje, mada mi je frka bila od njenog krajnje neprijateljskog i nadrndanog stava ne samo prema meni, već, reklo bi se, prema celom svetu. Neki ljudi nisu rođeni za profesore i treba im batinom isterati dnevnik iz ruke. U tom raspoloženju i razmišljanju nisam bila usamljena. Još nekih 20tak članova odeljenja (skoro uvek nas je u školi bilo oko 20tak. Bili smo odeljenje sa, možda, najvećim brojem izostanaka) je mislilo isto što i ja.
Profesorka je došla, podelila rezultate i otpočela usmeno rešetanje. Mislim da mi je iznad glave bio ogroman oblak sa raznoraznim znacima uzvika, kostruskim glavama, majmunčetom i svim onim znacima kojima se u kulturnijim stripovima obeležavaju psovke. U tom negodovanju me je prekinuo profa matematike koji je ušao i obavestio nas da je došlo do gužve na mostu i da se lagano spakujemo i pođemo (to je naglasio jedno 75 puta, mada ne znam zašto, kad ionako većina nas ne bi poslušala) kućama. Kako je on to rekao tako smo mi čuli galamu i sa železničkog mosta. Naravno, u odeljenju nastaju različite reakcije. Neke drugarice su plakale, neki su se zezali, neki su bili smireni, a neki su se junačili i govorili kako sad i oni idu na most, pa šta bude.
Pokupili smo se i krenuli iz škole svako na svoju stranu. Prekoputa zgrade me je čekala mama i tada sam ja preuzela ulogu roditelja s obzirom da je ona poveći paničar. Nikada neću zaboraviti njen unezvereni pogled i mislim da sam tada odrasla u tom smislu da ona, kao roditelj, je definitivno izgubila svaki autoritet nadamnom. Tada sam i ukapirala da je biti roditelj najteži posao na svetu, jer... posle nekih situacija možeš da ga obavljaš samo ako ti dete to dozvoli. Međutim, deca svoje roditelje neretko posmatraju kao banku i neki autoritet koji im valja rušiti. Meni je i ranije bilo gotovo nemoguće nametnuti mišljenje, posle toga... „gotovo“ je nestalo, ostalo je samo „nemoguće“.
Postoje te situacije koje te u sekundi nateraju da odrasteš. Uvek su u pitanju situacije kada je nečiji život ili telesni integritet ugrožen. Uvek je taj veliki strah koji može, ali i ne mora otvoreno da se ispolji faktor koji utiče na to da li i kakav čovek ćemo postati. Ja sam ih imalaaa... pa, imala sam ih. Popriličan broj. Rasla. Postajala zrelija, s jedne, i veće dete s druge strane sa svakom od tih situacija. Zašto? Zato što drugog izbora nemam. Posle nekih događaja - gutanja suzavca, fijukanja metkova oko glave, saznanja da ti je neko od sugrađana poginuo u sukobima, letenja kamenica, šok bombi, straha za ljude koji si negde dole južno i koje ne deli most od te mase željne da nas pobije i/ili protera sa mesta koje zovemo svojim domom – jedino ti ostaje da zaboraviš neke stvari koje misliš da znaš, jer očigledno nemaš pojma.
17. marta 2004. godine - DA SE NE ZABORAVI!!! U samo dva dana ubijeno 19 ljudi, ranjeno oko 950, prognano oko 5000; unisteno 35 crkava i manastira, 1000 kuca, 10 skola, bolnica i domova zdravlja. Etnicki ocisceno 6 gradova (ukljucujuci i Pristinu) i 9 sela... :(((
Fotografije iz sela Svinjare koje su napravili neki naši ljudi u ta dva dana su jezive. Prizor rauzuralene mase sa južne strane Ibra je bio jeziv. Videti ljude kojima kundaci prave čudne grbe na ramenima je bilo čudno. Blejati ispred zgrade mereći koliko je potrebno da se čuje sledeći hitac je tada bilo zabavno, sada... jbt, šta ti je mehanizam odbrane!!!
U ta dva dana se mnogo toga lošeg desilo. O svemu tome neću opširnije da pišem jer bi zahtevalo da dublje zađem u sopstveno sećanje i osećanja, što izbegavam.
Ipak, u medijima u svetu se u ta dva dana više govorilo o spaljenoj džamiji u Nišu. I neki naši mediji su tu priču potencirali. Zašto? Zato što im je to posao i zato što se neki pametnjaković našao da im olakša. Dan danas nisam odlučila koji su mi gadniji – ovi ultra-patriotski orijentisani ili ovi koji bi da i mi konačno priznamo tu nezavisnost, da se izljubimo, zaboravimo sva stradanja... sve. Nisam odlučila koji su mi odvratniji. Odluka je teška. Sve su to ista g...amad.
Zašto? Zato što ovde nije reč samo o delu teritorije! Jebeš teritoriju! One se gube i ponovo vraćaju! Ovde je reč o ljudima, o njihovim domovima, o nasleđu... o ljudima. Radi se o meni i o onima koje ja volim, o gradu koji, i kad ga najviše mrzim volim, najviše na svetu, jer me je oblikovao, jer je moja večna inspiracija, jer sam tamo proživela milijardu puta više nego mnogi moji vršnjaci koji danas, u Beogradu kukaju kako im je loše. Devedesetih smo suviše bili mali da bi smo ih se sećali. Bombardovanje smo nekako pregurali, ali... neko je proveo dva meseca uz let aviona, neko čitav život u komšiluku koji svakog momenta može glave da mu dođe. Čiji su argumenti jači? Radi se o ljudima.
Ovde ću se zaustaviti. Napisala sam bila još ponešto, ali... i sam prethodni tekst mi ne puni oči, pa neću da nastavljam. Razlozi? Moji su i tiči se mene. Ne dam ih.
Danas imam prava da budem u down-u zbog tih događaja i da ih se sećam. Sutra ću već navući svoj kostim, okačiti akreditaciju i biti honorable delegate od Thailand na ovogodišnjem BIMUNu, o kome ću verovatno pisati u nedelju. Ove godine ću akcenat, u svom pisanju, staviti na sam BIMUN i na rad. Prvenstveno na UNESCO i na kulturnu baštinu Jugoistočne Evrope kao faktor približavanja nacija.
Sutra neću biti u down-u, ali nikada neću zaboraviti niti jedan dan u martu, niti svoj užas od ovoga meseca. Uvek se pitam: „šta je ove godine na redu?“ Nadam se više nikad ništa loše. Enough is enough.
ne mogu da kazem da znam kako ti je, jer ne mogu ni da zamislim kako je to kad svaki dan strepish za svoj i zivot dragih ljudi, ne zelim to nikome, ne zaboravilo se, ne ponovilo se, ali zivot ide dalje, sama si rekla, danas imash pravo da budesh down, imash pravo na to kad god pozelish, ali i nastavljamo dalje...
Nek se ne ponovi i ako nekad i prestane da se pamti. Ali neka se ipak nikada ne zaboravi.
Popucali su mi prsti. Ne, ne od hladnoće u ovaj prolećni dan, već od lenjosti. Misli su odavno pukle i otišle u vražju mater, gde im je, rekla bih, sasvim lepo. Ne nameravaju da se vrate. Sjajno! Nemam ni ja nameru da ih vijam po kojekakvim gudurama nesvesti.
Ne umem da pišem... više. A možda nikad nisam ni umela. Ili mi je dojadilo da se raspadam pred svima. Ne znam, tek polako prolazi još jedan shity decembar. Ne volim ga. Onako... baš ga ne volim.
13. decembra je bilo 5 godina od smrti jednog od najvažnijih ljudi u mom životu.
14. je, pak, umro drugi.
Sede glave dve porodice. Oni koji se najviše poštuju i oni kojima na životu zavidim. Jedan izveo na put šestoro, a drugu osmoro dece. Praunuke obojica dočekali i umrli lako. Čitavog života radili i nikad u depresiji bili. Nikad žalbu da čuješ. Nisu imali vremena. Znali su šta je to kad je teško i kako je kad je teško. A opet... nikad gruba reč, nikad kuknjava. Respect.
Ne, nije ovo fazon „o pokojnicima sve najbolje“. Tog „sve najbolje“ se držim samo kad govorim o bivšim frajerima, jer tako govorim o svojim izborima... a... oni su dobri. Moji izbori, hoću reći. Ostalo... šarenilo. Možda i šarena laža. Sve po malo.
15tog sam se u Voždovačkoj crkvi sita isplakala. Ja, debil nad debilima! Od sebe same me je bilo sramota. Plačem tu kao neka... jebote!!! Mislila sam da sam zaboravila kako to ide! Koji i kakav je proces isticanja suza. No, izgleda da je to trajnije od vožnje bajsa. Kako se vozi bicikla možda i možeš da zaboraviš, ovoooo... teško. Kad tad te stigne. Stići će me opet, za nekih godinu dana. Ako... valja se.
A prethodnih 10tak dana... red, rad i tišina... tišina barem kad su ljudi u pitanju. Samo muzika je tu. Ona leči. I jedan dobar rege parti pre tri-četiri dana. Ne, nije to licemerje jer bi, kao, trebalo da sam u žalosti, a čilujem na regejani. Nije, jer bi mi prijalo da mene neko na taj način ožali – da nastavi da živi, a ne samo da preživljava. Jednostavno, treba da živi, da slavi život.
Posle te žurke sam rekla da meni doček Nove ni ne treba. Ja sam svoj već imala i bilo mi je lepo. Novaka ću da provedem u domu svome i pošteno ću da iskuliram svu tu euforiju, jer mi već godinama ide na ganglije. Nervira me što se podrazumeva da u ovom periodu moraš da budeš euforičan ili euforično depresivam.
E neću! Odbijam! Odbijam da me klasifikuju, smeštaju, dele... šta je to kog vraga? Zar je bitno? Nije. Dan kao i svaki drugi. Uostalom, svake jbne godine, ljudi čekaju taj prvi januar da promene nešto, a onda dođe taj prvi, pa odlože do rođendana, osim ako se rođus ne poklapa, kad automatski prelaze na sledeću fazu, a to je od nekog novog prvog ili od ponedeljka ili od sutra. Živela prokrastinacija! Živelo sutra koje je najzauzetiji dan!!! Vreme li mu njegovo...
Ne, neću se pokoriti i prikloniti euforiji. Ni pozitivi ni negativi. Dani su takvi kakvi jesu, ali mi je lepo zbog ljudi koji se nečemu raduju i nečemu se nadaju, a nije mi lepo zbog onih koji su izgubili svaki smisao. Loše je to. Ovim prvima će već kroz koji dan elan da ode na Karibe da se brčka, a ovim drugima... pa depra nikad nikome dobro nije donela. Zato su mi najdraži realisti.
Jeste, Nova je, sve je to lepo i krasno, ako je stara bila dobra pićemo u to ime i nadati se da će ova „mlada“ da bude još bolja, a ako je baba bila loša pićemo u čast qrvinog odlaska.
Ja? Ako se i dogodi da pijem, ispraćaću qrvu. Bila je šućmurasta. Dovoljno dobra da je ne zaboravim, dovoljno loša da želim da je ćušnem negde gde ni ona sama sebe neće moći da nađe. U sledećoj ću sama sa sobom da se snađem.
Vi? Pa Vama neka je sa srećom. Neka Vas prate muzika, vino, dobre vibracije, umetnost, pozitivni ljudi, neka Vam muze uvek budu naklonjene, a svi poslovi dobri... kapirajte se međusobno taman onoliko koliko treba, mirite se i svađajte koliko je nužno... živite neku svoju harmoniju, neku svoju priču. Pišite je sami ili sa nekim, ali je pišite... ili pevajte pesmu ako Vam je ona draža. Konačno i najvažnije, želim da Vam sve ide od ruke, srca i duše osim mržnje.
Tako... srećni Vam svi prošli i budući praznici! Srećna Vam oba Božića i obe Nove! Srećan vam svaki ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota i svaka nedelja. Svaki dan! Uživajte i ostajte mi zdravo! Verovatno se čitamo i u desetki.
(Arsen Dedić-Čistim svoj život)
ma sve ti je to stalo u stih "inside my heart is breaking, my make up maybe flaking, but my smile still stays on" :o) Vo vjek i vjekov. :D
Salut!
Shto se tiche pisanja, nemoj da te sanjam da kazesh da ne umesh. Mozda se osecash kao da se radi o raspadanju kroz pixele,ali ne lazes. Svoja si, raspadnuta i cela, raspevana i uplakana. Much love i nemoj opet da mi nestanesh!
Oloriel
Ovu bi hteo da zaboravim, ali i sledeća već najavljuje restrikcije sreće. (sad psujem). Možda će Novogodišnji Beograd da promeni nešto makar nekoliko dana. Nego, slušah malopre Fredi Merkjurija: "I 'll face it with the grin, I 'm never givin' in..."
E a sad vieoh da tu pesmu već imaš gore u komentaru. Šta da radim, meni malo-malo, pa Queen, a ova posebno.
Nek je tebi srećno sve u narednoj. Zdravlja prvo, a ostalo poželi sama, a ja ću samo potvrdno da klimnem glavom - neka bude!
Ma ziva sam samo mi je trebao time out. :o)
@Oli, a joooooj!!! Eve me, tu sam. Ziva sam i nameravam da pishem, chim se snadjem sa vremenom. Veruj, spavam po 5-6 sati, max i opet nemam vremena ni za shta. Haos!
Hvala na lepim zeljama. Potruditju se da ostane i bude upravo tako kako kazesh.
@Sizife, ma bre... bitje to okay, uhvatitjemo babe za rogove i takoooo... imam samo jednu odluku za 2010. godinu i nameravam chvrsto da je se drzim - nemam nameru da ishta i ikoga, sebe ponajmanje, shvatam ozbiljno. To je jedan od najboljih saveta koje sam dobila i kad god ga primenjujem stvari su dobre, ma koliko srnje bile.
Aje, chashe u vis i josh jednom tjemo se slagati da tje biti bolje. Ko zna? Mozda nas istina pozitivno iznenadi. :D
@Lanna, hvala, hvala. Lepo je biti opet medju aktivnim blogovima. Lepo je i chitati blogove opet. Svako dobro i tebi.
ma najbolje je da za Novu, izadjesh na tvoju terasu, mozda vodka u ruci(ne preporuchujem!!!) gledash u narod kako pravi budalu od sebe, nasmejesh se malo, sutra ce se opet sunce roditi na sitoku, sve je isto, i mi, samo dodajemo josh jedan broj na kalendaru, vreme leti...
shto se tiche plakanja, treba to izbaciti iz sebe, ne chuvaj u sebi, nije zdravo, znam odlichno...
shto se tiche mrtvih, svako ima svoj nachin da se izbori sa time, ja sam izgubio 3/4 grandparents i nisam plakao, a nisam hteo da foliram, ne kazem da me nije bolelo, jeste, mnogo, ali sam zaplakao kad sam video majku kako plache nad kovchegom oca i majke, to me je vishe bolelo, znao sam da moram da budem jak zbog nje, da joj budem podrshkao kao ona meni celog zivota...a plakao sam zbog raznih gluposti, chudni smo mi ljudi...
ja se raspisao...
ali, i vratio sam se :)
Menjanje? Ja se uvek menjam u nekim stvarima. Ovamo mi je dosadno. :D Ostali... nem pojma...
Plakanje? Ne mogu to nikako! E, ali stvarno ne mogu. Nije da neću - hoću ja, ali eto... ne umem, osim kad sam besna preko svake mere. Onako kako sam bila besna kad sam i poslednji put plakala.
Ako si se raspisao i ako si se vratio. Dobro je videti te opet. Nadam se da nećeš više ići.
Čitamo se!!! :o)
Za tebe pozdrav.:)